U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Veska Krstajića, Dubravke Damjanović, Dragana Aćimovića i Dragomira Milojevića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr, zbog dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dragoslava Dimitrijevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine i Višeg suda u Leskovcu 3Kž.br.53/17 od 07.02.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 16.06.2021. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dragoslava Dimitrijevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine i Višeg suda u Leskovcu 3Kž.br.53/17 od 07.02.2017. godine, u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine u stavu I izreke okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, pa su mu za navedena krivična dela prethodno utvrđene pojedinačne kazne i to za dva krivična dela iz člana 170. stav 1. KZ novčane kazne u iznosu od po 20.000,00 dinara, a za krivično delo iz člana 122. stav 1. KZ novčana kazna u iznosu od 30.000,00 dinara i okrivljeni je zatim osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u određenom iznosu od 70.000,00 (sedamdesethiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, a ukoliko okrivljeni ne plati novčanu kaznu u ovom roku sud će istu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Okrivljeni je obavezan da privatnoj tužilji BB plati na ime troškova krivičnog postupka iznos od 176.710,00 dinara, te da sudu plati na ime paušala iznos od 5.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude. Privatna tužilja BB i okrivljeni VV su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu.

Istom presudom u stavu II izreke prema okrivljenima AA i VV je odbijena optužba i to prema okrivljenom AA za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, a prema okrivljenom VV za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ. Određeno je da troškovi krivičnog postupka koje je okrivljeni VV imao za branioca, kao i troškovi veštačenja padaju na teret budžetskih sredstava suda. Okrivljeni su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnicu.

Presudom Višeg suda u Leskovcu 3Kž.br.53/17 od 07.02.2017. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine u delu odluke o troškovima krivičnog postupka i u tom delu predmet vraćen Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovno odlučivanje, dok su odbijene kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Leskovcu, okrivljenog AA i njegovog branioca - advokata Dragoslava Dimitrijevića i prvostepena presuda je u preostalom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Dragoslav Dimitrijević, zbog povreda zakona iz člana 4, člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1), 4), 7), 8), 9) i 10), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1), 2) i 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, te zbog povređenog ili uskraćenog ljudskog prava i slobode okrivljenog zajemčenog Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da saglasno članu 492. stav 1. tačka 2) ZKP u odnosu na okrivljenog AA preinači presude Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine i Višeg suda u Leskovcu 3Kž.br.53/17 od 07.02.2017. godine u oslobađajuće ili odbijajuće presude i da privatne tužioce BB i VV obaveže da okrivljenom AA nadoknade sve troškove krivičnog postupka ili da ukine navedene presude i naloži novo suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Kzz 887/2017 od 12.09.2017. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dragoslava Dimitrijevića koji je podnet protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda.

Odlukom Ustavnog suda Už-1320/2018 od 29.04.2021. godine pod tačkom 1. usvojena je ustavna žalba AA i utvrđeno je da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Kzz 887/2017 od 12.09.2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena. Istom odlukom pod tačkom 2. poništeno je rešenje Vrhovnog kasacionog suda Kzz 887/2017 od 12.09.2017. godine i određeno je da isti sud donese novu odluku o zahtevu za zaštitu zakonitosti izjavljenom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine i Višeg suda u Leskovcu 3Kž.br.53/17 od 07.02.2017. godine.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu ispunjeni uslovi za odbačaj zahteva (član 487. stav 1. tačka 2. i 3. ZKP).

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud oglašavajući krivim i osuđujući ovog okrivljenog za izvršenje jednog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ učinjenog na štetu privatne tužilje BB i dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ povredio načelo ne bis in idem (ne ponovo o istoj stvari), jer se u konkretnom slučaju shodno odredbama člana 4. ZKP, člana 34. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, a koja okolnost trajno isključuje krivično gonjenje okrivljenog, te da je stoga sud bio dužan da prema ovom okrivljenom odbije optužbu za predmetna krivična dela. Ovo imajući u vidu da iz spisa predmeta proizilazi da je prema okrivljenom AA povodom istog događaja i zbog identičnih protivpravnih radnji koje je preduzeo dana 07.10.2013. godine (u zahtevu pogrešno označeno 28.04.2012. godine) na štetu istih oštećenih prethodno vođen i okončan prekršajni postupak odlukom Prekršajnog suda u Leskovcu zbog zastarelosti.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, u konkretnom slučaju se ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari, pa stoga vođenje krivičnog postupka protiv okrivljenog AA zbog jednog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ učinjenog na štetu privatne tužilje BB i dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a nakon obustavljanja prekršajnog postupka protiv okrivljenog AA zbog nastupanja apsolutne zastarelosti za vođenje prekršajnog postupka, po nalaženju ovoga suda, ne predstavlja povredu načela ne bis in idem.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Ustav Republike Srbije u članu 34. stav 4. garantuje pravnu sigurnost u kaznenom pravu odredbom da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, a kojim zabranama podleže i vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo. Navedeni princip sadržan je i u odredbi člana 4. stav 1. ZKP kojom je propisano da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Odredbom člana 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da se nikome ne sme ponovo suditi, niti se može ponovo kazniti u krivičnom postupku u nadležnosti iste države za delo zbog koga je već bio pravnosnažno oslobođen ili osuđen u skladu sa zakonom i krivičnim postupkom te države.

Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da je zabranjeno krivično gonjenje ili suđenje za kažnjivo delo, ukoliko ono proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste, a koje su predmet dela koje je već pravnosnažno presuđeno.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud Republike Srbije je postavio kriterijume na osnovu kojih se vrši ocena da li vođenje postupka protiv okrivljenog zbog dela koje proizilazi iz istog životnog događaja predstavlja povredu načela ne bis in idem, a ti kriterijumi su: 1. da li su oba postupka koja su vođena protiv okrivljenog vođena za delo koje po svojoj prirodi predstavlja kažnjivo delo, odnosno da li je zaprećena sankcija u prekršajnom postupku po svojoj prirodi kaznenopravna; 2. da li su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem) i 3. da li je postojala dvostrukost postupka (bis). Dakle, tek po ispunjenju sva tri kriterijuma može se govoriti o presuđenoj stvari.

Evropski sud za ljudska prava je kroz odluku Velikog veća u predmetu Zolotukhin v. Russia od 10.02.2009.godine (broj predstavke 14939/03) definitivno stao na stanovište da su činjenice jedini kriterijum za ocenu istovetnosti dela i da je metod primene činjenica kao kriterijuma, u odnosu na metod pravne kvalifikacije, sigurniji za pojedinca, a i u presudama Maresti protiv Hrvatske od 25.06.2009.godine (broj predstavke 55759/07), te Muslija protiv Bosne i Hercegovine od 14.01.2014.godine (broj predstavke 32042/11), je primenjivan činjenično utemeljeni pristup za razliku od pristupa utemeljenog na identitetu pravnih kvalifikacija dela ili identitetu zaštićenih dobara.

Iz spisa predmeta proizilazi da je pravnosnažnim rešenjem Prekršajnog suda u Leskovcu 2Pr.9354/13 od 01.12.2015. godine, na osnovu člana 248. stav 1. tačka 6) Zakona o prekršajima, obustavljen prekršajni postupak koji je pokrenut i vođen protiv okrivljenog AA zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, po zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka PU u Leskovcu broj 1-414-00230/13 od 28.10.2013. godine, a iz razloga jer je nastupila apsolutna zastarelost za vođenje prekršajnog postupka.

Prema činjeničnom opisu navedenog prekršaja, iz izreke pravnosnažnog rešenja, isti je učinjen na taj način što je okrivljeni AA dana 07.10.2013. godine u 11,00 sati u dvorištu porodične kuće AA u ..., vršenjem nasilja remetio javni red i mir, na taj način što je pesnicom udario VV u predelu glave.

Krivični postupak protiv okrivljenog AA vođen je po privatnoj tužbi privatnih tužilaca BB i VV podnetoj dana 25.12.2013.godine (preciziranoj podneskom od 29.12.2015. godine) zbog dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i dva krivična dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, a presudom Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine u stavu I izreke okrivljeni AA je za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ učinjeno na štetu privatne tužilje BB i dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ oglašen krivim i osuđen na jedinstvenu novčanu kaznu u određenom iznosu od 70.000,00 (sedamdesethiljada) dinara, dok je u stavu II izreke navedene presude prema okrivljenom AA odbijena optužba za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ na štetu VV. Prvostepena presuda je potvrđena presudom Višeg suda u Leskovcu 3Kž.br.53/17 od 07.02.2017. godine, osim u delu odluke o troškovima krivičnog postupka u kom je ukinuta i u tom delu predmet vraćen Osnovnom sudu u Leskovcu na ponovno odlučivanje.

Prema činjeničnom opisu krivičnopravnih radnji okrivljenog AA iz stava I izreke presude Osnovnog suda u Leskovcu 11K.br.435/2016 od 03.11.2016. godine, a za koje krivičnopravne radnje je okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen, okrivljeni je dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ učinio tako što je dana 07.10.2013. godine u vremenskom periodu od 11,00 do 13,30 časova u selu ..., u svom dvorištu uvredio privatne tužioce BB i VV, na taj način što je nakon kraće rasprave zbog nerešenih imovinskih odnosa privatnim tužiocima uputio uvredljive reči i to BB „Marš smrdljiva svinjo, sad ću da vas sahranim oboje ako budete nastavili da mi smrdite dok radim“, a VV „Ti si lud, nemam šta s tobom da raspravljam, imam pare i gradiću gde hoću, gade smrdljivi, go.no, nemoj tu više da mi smrdiš“, dok je okrivljeni krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ učinio tako što je dana 07.10.2013. godine u vremenskom periodu od 11,00 do 13,30 časova u selu ..., u svom dvorištu lako telesno povredio privatnu tužilju BB, na taj način što je nakon kraće rasprave rukama odgurnuo privatnu tužilju zbog čega je ona potrbuške pala na zemlju i tom prilikom zadobila lake telesne povrede bliže opisane u izreci presude.

Imajući u vidu navedeno, te napred citirane zakonske, ustavne i konvencijske odredbe, kao i utvrđene kriterijume i ustanovljenu praksu Evropskog suda za ljudska prava, bez obzira na činjenicu što su protiv okrivljenog AA, povodom jednog životnog događaja koji se odigrao dana 07.10.2013. godine u dvorištu njegove porodične kuće u selu ..., vođena dva kaznena postupka i to najpre prekršajni postupak koji je pravnosnažno obustavljen rešenjem Prekršajnog suda u Leskovcu 2Pr.9354/13 od 01.12.2015. godine zbog prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru, a zatim i krivični postupak pred Osnovnim sudom u Leskovcu u kome je ovaj okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim zbog izvršenja dva krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i jednog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ učinjenog na štetu privatne tužilje BB, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju u odnosu na krivična dela za koja je okrivljeni AA pravnosnažno oglašen krivim nije ispunjen kriterijum da su dela zbog kojih se okrivljeni kazneno goni ista (idem), jer ova dela u odnosu na navedeni prekršaj ne predstavljaju činjenično jedan isti događaj, a što dalje znači da su nižestepeni sudovi pravilno našli da se u odnosu na ta krivična dela ne radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u smislu odredbe člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, pa stoga okončanjem prekršajnog postupka nisu postojale procesne smetnje za vođenje protiv okrivljenog druge vrste kaznenog postupka povodom ovih krivičnih dela, u konkretnom slučaju krivičnog postupka.

Ovo sa razloga jer činjenični opis prekršaja iz člana 6. stav 3. Zakona o javnom redu i miru bliže opisan u pravnosnažnom rešenju Prekršajnog suda u Leskovcu 2Pr.9354/13 od 01.12.2015. godine, zbog koga je protiv okrivljenog AA vođen i obustavljen prekršajni postupak, uopšte ne sadrži krivičnopravne radnje koje je okrivljeni AA dana 07.10.2013. godine preduzeo prema privatnoj tužilji BB, a koje inkriminisane radnje okrivljenog AA su opisane u činjeničnom opisu krivičnih dela u privatnoj tužbi privatnih tužilaca i za koje je on u ovom krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, i to ne sadrži ni uvredljive reči koje je okrivljeni uputio privatnoj tužilji BB, a ni radnje nanošenja lake telesne povrede ovoj privatnoj tužilji istog dana, već sadrži samo radnje nanošenja povrede privatnom tužiocu VV, a što su nižestepeni sudovi cenili i pobijanom pravnosnažnom presudom je prema okrivljenom AA odbijena optužba za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ na štetu privatnog tužioca VV. Pored toga, činjenični opis navedenog prekršaja ne sadrži ni krivičnopravne radnje okrivljenog AA vezano za upućivanje uvredljivih reči privatnom tužiocu VV, a koje inkriminisane radnje okrivljenog AA su opisane u činjeničnom opisu krivičnih dela u privatnoj tužbi privatnih tužilaca i za koje je on u ovom krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim i osuđen.

Stoga su, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da činjenično stanje nije pravilno i potpuno utvrđeno, osporavajući i polemišući pri tome sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazujući na po njemu pogrešnu i pristrasnu ocenu izvedenih dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene istih koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama i iznošenjem sopstvenog činjeničnog zaključka da okrivljeni AA kritičnom prilikom nije uputio nikakve uvredljive reči privatnoj tužilji BB i okrivljenom VV, te da okrivljeni AA nije odgurnuo rukama privatnu tužilju BB prilikom svađe, već da se ona sama povredila padom na zemlju prilikom dolaska iz svog dvorišta u dvorište okrivljenog AA.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti pravnosnažne presude pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne i pristrasne ocene dokaza od strane nižestepenih sudova, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored toga, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti kao razloge njegovog podnošenja navodi i povrede zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 4), 7), 8), 9) i 10), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1), 2) i 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom.

Međutim, kako branilac okrivljenog dalje u zahtevu uopšte ne obrazlaže u čemu se konkretno sastoje povrede zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 4), 7), 8), 9) i 10), člana 438. stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1), 2) i 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema zakonom propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

Navodi branioca okrivljenog AA kojima pravnosnažnu presudu pobija u delu u kojem je prema okrivljenom AA odbijena optužba za krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ su, po nalaženju ovoga suda, na štetu samog okrivljenog AA, pa zbog toga ovi navodi zahteva branioca okrivljenog nisu ni razmatrani od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Osim toga, nisu razmatrani ni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima advokat Dragoslav Dimitrijević pravnosnažnu presudu pobija u delu koji se odnosi na okrivljenog VV i krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. KZ, a čime faktički advokat taj deo zahteva podnosi u svojstvu punomoćnika oštećenog AA. Ovo sa razloga jer je u tom delu zahtev za zaštitu zakonitosti podnet od strane neovlašćenog lica, obzirom da su shodno odredbama člana 483. stav 1. i 3 ZKP ovlašćena lica za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti samo Republički javni tužilac i okrivljeni i to okrivljeni isključivo preko branioca, te imajući u vidu da ovo ovlašćenje nijednom zakonskom odredbom nije dato drugim procesnim subjektima, pa ni oštećenom i njegovom punomoćniku, već ova lica mogu podneti samo inicijativu Republičkom javnom tužiocu za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, u skladu sa ustavnim pravom podnošenja predloga državnim organima (član 56. Ustava Republike Srbije).

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Dragoslava Dimitrijevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Za predsednika veća-sudija

Snežana Lazin                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Vesko Krstajić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić