U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., opština Prizren, čiji je punomoćnik Bojana Tomašević, advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8634/19 od 16.01.2020. godine, u sednici održanoj 25.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8634/19 od 16.01.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 11296/17 od 30.01.2019. godine, prvim stavom izreke, odbijen je prigovor tuženog o apsolutnoj nenadležnosti za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Drugim stavom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu nadoknadi štetu zbog manje isplaćene penzije u periodu od 01.02.2007. godine do 30.09.2018. godine u iznosu od 1.414.118,28 dinara u pojedinačno navedenim mesečnim iznosima u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Trećim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da mu tuženi nadoknadi štetu zbog manje isplaćene penzije u periodu od 01.02.2007. godine do 30.09.2018. godine, preko dosuđenog iznosa od 1.414.118,28 dinara, a do traženih 2.736.385,38 dinara, za razliku od 1.322.276,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos počev od 25. u mesecu za prethodni mesec, kao neosnovan. Četvrtim stavom izreke (pogrešno označen kao peti stav izreke), obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 82.075,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od nastupanja uslova za izvršenje, pa do konačne isplate. Petim stavom izreke (pogrešno označen kao šesti stav izreke), tužilac je oslobođen od plaćanja sudskih taksi u ovom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8634/19 od 16.01.2020. godine, prvim stavom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom i delu stava drugog izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene penzije za period od 01.07.2014. godine do septembra 2018. godine isplati dosuđene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos, i u stavu trećem izreke. Drugim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca da mu tuženi na ime naknade štete zbog manje isplaćene invalidske penzije isplati pojedinačne mesečne iznose za period od februara do decembra 2007. godine, celu 2008. godinu, 2009. godinu, 2010. godinu, 2011. godinu, 2012. godinu, 2013. godinu, kao i januar, februar, mart, april, maj i jun 2014. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki od navedenih mesečnih iznosa, počev od 25. narednog meseca za prethodni mesec, pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem nadležnog organa tuženog I broj .. od 26.06.1968. godine, priznato pravo na invalidsku penziju počev od 03.03.1966. godine. Tužiocu je penzija isplaćivana do polovine februara 1999. godine, nakon čega je isplata obustavljena. Rešenjem RF PIO od 10.08.2016. godine, odbijen je zahtev tužioca za uspostavljanje isplate penzije podnet dana 22.02.2010. godine. Prema potvrdi službe evidencije Odeljenja penzijske administracije Kosova u Prizrenu od 20.03.2018. godine, tužilac je stekao pravo na penziju od 01.01.2002. godine, od 01.01.2003. godine, od 01.01.2004. godine, od 01.01.2008. godine, od 01.01.2012. godine, od 01.01.2013. godine, od 01.04.2014. godine i od 01.01.2016. godine u iznosima bliže navedenim u obrazloženju drugostepene odluke. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, visina neisplaćenih penzija tužiocu za vremenski period od 01.02.2002. godine do 30.09.2018. godine, bez umanjenja za isplaćene penzije na Kosovu i Metohiji ukupno iznosi 3.296.369,69 dinara, dok visina neisplaćenih penzija tužiocu za vremenski period od 01.02.2002. godine do 30.09.2018. godine umanjena za isplaćene penzije na Kosovu i Metohiji iznosi 1.414.118,28 dinara, opredeljenih po mesecima u nalazu sudskog veštaka, sa naznačenim mesečnim datumima dospelosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi svojim nepravilnim postupanjem, obustavom isplate penzije tužiocu pričinio štetu u visini zbira mesečnih iznosa koji su utvrđeni veštačenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, pa je primenom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca za period od februara 2007. godine do septembra 2018. godine, nalazeći da prigovor zastarelosti potraživanja nije osnovan, jer je obraćanjem tužioca nadležnom organu 22.02.2010. godine došlo do prekida zastarelosti, pa kako je tužba podneta 27.07.2017. godine, to je najastarije nezastarelo potraživanje tužioca za mesec februar 2007. godine.

Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilan zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tuženog za štetu koja je tužioca pričinjena neisplaćivanjem penzija u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je osnovano potraživanje tužioca za period od 01.07.2014. godine do septembra 2018. godine. Tužbeni zahtev u preostalom delu, za period pre jula 2014. godine, drugostepeni sud je odbio kao neosnovan, nalazeći da je potraživanje tužioca za taj period zastarelo jer se radi o potraživanjima koja su dospela u periodu dužem od tri godine pre podnošenja tužbe (27.07.2017. godine), uz zaključak da podizanjem zahteva za uspostavu isplate penzije dana 22.10.2010. godine nije došlo do prekida zastarelosti u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 360. stav 2. ZOO propisano je da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze.

Članom 388. ZOO propisano je da se zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, a članom 389. stav 2. istog Zakona da se smatra da nije bilo prekida ako poveriočeva tužba ili zahtev bude odbačen ili odbijen, ili ako izdejstvovana ili preduzeta mera izvršenja ili obezbeđenja bude poništena.

Odredbom člana 392. stav 3. ZOO propisano je da kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je stanovište drugostepenog suda o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja za period od februara 2007. godine do jula meseca 2014. godine.

Neosnovano se u reviziji tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti sadržana u drugostepenoj odluci. Kod utvrđenog da je rešenjem tuženog zahtev tužioca odbijen, a polazeći od sadržine odrebe člana 389. stav 2. ZOO, to je i po oceni revizijskog suda pravilan zaključak drugostepenog suda da obraćanje tužioca tuženom zahtevom za uspostavljanje isplate penzije nema pravni značaj procesne radnje preduzete protiv dužnika radi ostvarenja potraživanja, koja bi imala za posledicu prekid toka zastarelosti u smislu člana 388. Zakona o obligacionim odnosima. Sledom navedenog, suprotno revizijskim navodima u ovom slučaju nema mesta primeni odredbe člana 392. stav 3. ZOO u kom slučaju bi zastarelost počela ponovo da teče od dana podnošenja navedenog zahteva.

Predmet potraživanja u ovom slučaju je naknada štete po osnovu pravila iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, koja je u vidu neisplaćene penzije nastala pri svakom propustu tuženog da tužiocu isplati dospeli mesečni iznos penzije, kada je tužilac sa svakom neisplatom saznao za nastanak i visinu štete od kada teče subjektivni rok zastarelosti od 3 godine propisan odredbom člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i to od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa. Shodno navedenom, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete za period pre jula 2014. godine, jer je reč o potraživanjima koja su dospela u periodu dužem od 3 godine pre podnošenja tužbe (27.07.2017.godine), odnosno od kada je tužilac saznao za štetu i visinu. Neprimanjem penzije za februar 1999.godine, a koja je dospela za isplatu 25. dana narednog meseca (25.03.1999.godine), tužilac kao korisnik penzije mogao je imati saznanja da mu je prouzrokovana šteta, jer mu penzija nije isplaćena. Tužba je podneta 27.07.2017. godine, što znači da najstarije nezastarelo potraživanje potiče iz jula 2014.godine.

Iz iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić