Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijanog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se ukazuje u reviziji, nije revizijski razlog iz člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između sada pok. VV kao poklonodavca i sada pok. GG, kao poklonoprimca, zaključen je ugovor o poklonu, overen pred Opštinskim sudom u Boru Ov .../... od 06.04.2009. godine, kojim poklonodavac poklanja poklonoprimcu nepokretnu imovinu bliže opisanu u članu 1, a poklonoprimac prima navedenu imovinu kao poklon i obavezuje se da se stara i brine o poklonodavcu sve do njene smrti, izvrši sahranu i posle toga daje podušja po mesnim običajima. Iz izjave tužene saslušane kao stranke pred drugostepenim sudom, utvrđeno je da je tužena kao supruga sada pok. GG i snaja pok. VV, bila upoznata sa činjenicom da je osporeni ugovor zaključen i da je njena svekrva tim ugovorom raspolagala svojom imovinom. Sada pok. VV je i pre i nakon zaključenja ugovora o poklonu, živela u porodičnoj zajednici sa sinom i tuženom kao snajom, oni su brinuli o njoj, posebno nakon što je zbog bolesti onemoćala, starajući se o njenoj ličnoj higijeni, ishrani, pružanju adekvatne lekarske pomoći. Pok. VV nije imala ličnih primanja, pa su joj svojim sredstvima obezbeđivali ono što je bilo potrebno kad je bolovala. U periodu od sedam meseci pre smrti, svu brigu i staranje pružala joj je tužena, a nakon smrti troškove sahrane i svih podušja je snosila tužena i to do sedmogodišnjeg pomena shodno mesnim obijačima. Kako je suprug tužene preminuo mesec dana nakon smrti majke, tužena je snosila sve troškove podizanja nadgrobnog spomenika. Takođe je utvrđeno, da tužilja ni na koji način nije brinula o majci, sada pok. VV, niti joj je došla na sahranu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ocenio da je između sada pokojnih VV i GG, iako naslovljen kao „ugovor o poklonu“, zaključen teretni, dvostrano obavezni ugovor sui generis – ugovor o poklonu sa nalogom, čiji je predmet promet nepokretnosti uz naknadu, opredeljen u obavezi doživotnog izdržavanja poklonodavca, te da tako zaključenim ugovorom nije povređeno pravo tužilje na nužni deo, odnosno da tužilja ne može zahtevati redukciju osporenog ugovora kojim je sada pok. VV raspolagala svojom imovinom, zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, navedeno stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 40. stav 1. Zakona o nasleđivanju (“Službeni glasnik RS”, br. 46/95...6/2015), nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom, prema odredbi člana 42. istog zakona nužni deo je povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela i prema odredbi člana 53. ovog zakona kad je nužni deo povređen, smanjuju se zaveštajna raspolaganja, a vraćaju se i pokloni ako je to potrebno da se nužni deo namiri. Odredbom člana 50. ZON jasno je određeno šta se smatra poklonom i propisano da se poklonom smatra svako odricanje od prava, pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, otpuštanje duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao i svako drugo besplatno raspolaganje.

Shodno napred citiranim odredbama materijalnog prava, i po oceni ovog suda, pravilan je zaključak da se redukcija poklona zbog povrede nužnog naslednog dela ne može zahtevati ukoliko je došlo do konverzije ugovora o poklonu u dvostrano teretni ugovor. Naime, pored poklona kao besplatnih dobročinih raspolaganja, postoje i pokloni sa nalogom ili teretom gde poklonodavac zadržava za sebe neko pravo ili pak, nalaže poklonoprimcu da drugome nešto učini. Pok. VV je sa svojim sinom zaključila punovažan ugovor o poklonu sa teretom doživotnog izdržavanja u korist poklonodavca-majke, a taj je sporazum u potpunosti bio realizovan i za života poklonodavca i nakon njene smrti. Stoga pravna priroda ovakvog ugovora nije dobročina, već se radi o dvostrano teretnom ugovoru o otuđenju nepokretnosti, kao naknadi za doživotno izdržavanje poklonodavca. Ne radi se ni o ugovoru koji je zaključen u cilju lišavanja tužilje naslednih prava na imovini, koja je predmet ugovora, kako to neosnovano smatra revident. Na osnovu postavljenog tužbenog zahteva, suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak da ovaj ugovor, kao dvostrano obavezan, predstavlja vid teretnog raspolaganja imovinom za života, a ne dobročin pravni posao kojim bi moglo da bude povređeno pravo tužilje na nužni nasledni deo.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić