Protiv pravnosnažne drugostepene presude drugotužena „Opportunity bank“ AD iz Novog Sada je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijene presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovano se sadržinom revizije ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP-a, s obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP s`obzirom na to da je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 10.04.2008. godine zaključen je ugovor o kreditu između drugotužene „Opportunity bank“ AD i poljoprivrednog gazdinstva registrovanog na ime BB iz ... . Kao sredstvo obezbeđenja kredita ustanovljena je hipoteka na nepokretnostima - njivama koje se nalaze u ..., a koje se vode na njegovo ime i VV. Na predmetnim parcelama je rešenjem Opštinskog suda u Kikindi – Odeljenje u Novoj Crnji broj Dn 256/09 od 28.09.2009. godine, dozvoljen upis zabeležbe hipotekarne prodaje u korist ovde drugotužene banke kao prodavca, ali ovo rešenje nije sprovedeno u zemljišnim knjigama. Korisnik kredita ( vlasnik poljoprivrenog gazdinstva BB) nije izmirio potraživanje drugotužene banke u čiju korist (kao sredstvo obezbeđenja kredita) je hipoteka ustanovljena, pa je ova započela proceduru prodaje zemljišta u cilju namirenja svog potraživanja. Dana 21.09.2011. godine, banka je kao prodavac zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti radi namirenja sa tužiocem kao kupcem, koji se odnosi na ... parcela u k.o. ... (bliže pobrojanim u nižestepenim presudama),na kojima je upisano založno pravo u korist banke kao sredstvo obezbeđenja kredita koji je uzeo BB. Tužilac je želeo da stupi u posed kupljenog zemljišta, pa je angažovao geometra radi utvrđenja međe i 14.10 2011.godine i 20.10.2011. godine je došao na jednu od njiva da radi traktorom, kao i da utvrdi među pobijanjem kočića. BB je nakon toga protiv njega podneo tužbu zbog smetanja poseda, koji postupak je pravnosnažno okončan odbijanjem tužbenog zahteva, ali tužilac više nije pokušavao da stupi u posed predmetnog zemljišta. Tužilac je u više navrata sam i sa advokatom išao kod tužene banke radi dogovora o stupanju u posed i predaji poseda i više puta se obraćao direktoru tužene, pošto mu je prioritetni cilj bio da što pre počne da obrađuje zemljište u cilju proširenja poljoprivrednog gazdinstva i proizvodnje. Tužilac je predmetno zemljište kupio podizanjem kredita po ceni koja je 3-4 puta niža od sadašnje cene na tržištu, pa raskid ugovora nikada nije bio opcija. Kredit na osnovu kog je izvršeno plaćanje predmetnog zemljišta tužilac je isplatio, a u posed zemljišta nije stupio. Pre potpisivanja ugovora o prodaji radi namirenja 21.09.2011. godine, tužilac je znao da je zemljište u posedu trećeg lica, ali se odlučio za kupovinu kada mu je pokazana hipotekarna zabeležba koja je stavljena na nekretnine. Nakon zaključenja ovog ugovora, tužilac zbog nastalih problema nije upisao pravo svojine na predmetnim nepokretnostima. Tužena banka je 14.09.2009. godine zemljišno knjižnom odeljenju Opštinskog suda u Kikindi predala zahtev da se izvrši zabeležba hipotekarne prodaje u njenu korist na predmetnim parcelama. Na osnovu ovog zahteva 28.09.2009. godine pod brojem Dn 256/2009 doneto je rešenje da hipotekarni poverilac ima pravo prodaje založne nepokretnosti po pravnosnažnosti rešenja. Dana 21.09.2011. godine tužena banka je podnela zahtev za službenu ispravku podataka, odnosno za upis zabeležbe hipotekarne prodaje na osnovu rešenja od 28.09.2009. godine. U predmetu RGZ Službe za katastar nepokretnosti Nova Crnja broj ...-...-...-.../... konstatovano je da u zemljišnoj knjizi nije bila upisana zabeležba hipotekarne prodaje za određene katastarske parcele iz navedenog rešenja od 28.09.2009. godine, pa taj upis nije mogao biti preuzet iz zemljišne knjige, tako da su dana 22.09.2011. godine i 20.10.2011. godine doneta rešenja o upisu zabeležbe hipotekarne prodaje u korist tužene banke za predmetne parcele. Protiv ovih rešenja BB i VV su uložili žalbe koje su 29.10.2011. godine dostavljene na rešavanje drugostepenom organu, a 01.01.2013. godine tužena banka je dostavila zahteve – ugreciju, gde navodi da povlači zahtev za upis zabeležbe hipotekarne prodaje sa zabranom otuđenja za katastarsku parcelu broj 4004. Na osnovu ove izjave Ministarstvo građevinarstva i urbanizma RS je donelo rešenje 10.03.2014. godine, kojim je poništeno rešenje RGZ Službe za katastar nepokretnosti Nova Crnja i obustavljen postupak po ovom pitanju, a za preostale parcele je donela rešenje od 17.03.2014. godine kojim se poništava rešenje RGZ Službe za katastar nepokretnosti i predmet vraća na ponovni postupak i odlučivanje. Parnični postupci koji su vođeni po tužbi BB i VV protiv ovde tužioca i tužene banke kao tuženih, radi poništaja kao nezakonitog ugovora o prodaji radi namirenja od 21.09.2011. godine i postupak po tužbi tužene banke protiv tužioca radi raskida istog ugovora, pravnosnažno su okončani odbijanjem tužbenih zahteva. Veštačenjem je utvrđena šteta koju je tužilac pretrpeo u periodu od 2012. godine do 2019. godine, zbog nekorišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta u površini od 9ha 90a 17m2 u ukupnom iznosu od 6.876.173,23 dinara (na ime subvencija od države i na ime izgubljene dobiti od proizvodnje lucerke, kukuruza, i pšenice). Tužilac nije stupio u posed predmetnog zemljišta jer klijenti bankovnog kredita (BB i VV) odbijaju da mirnim putem predaju zemljište, a u vansudskom postupku namirenja nije bilo moguće obezbediti asistenciju policije.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao drugotuženu banku da tužiocu preda u posed predmetno poljoprivredno zemljište koje je kupio, a nije stupio u posed, primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama članova 17.stav 1. i 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Zauzeo je stanovište da su prvotužena i drugotužena solidarno odgovorne za nastalu materijalnu štetu, pa ih je obavezao da tužiocu naknade štetu u iznosu od 6.876.173,23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana zaključenja glavne rasprave do isplate. Odgovornost prvotužene Republike Srbije proizlazi iz člana 172. ZOO jer njen organ-nadležno zemljišno-knjižno odeljenje nije izvršilo upis zabeležbe hipotekarne prodaje po rešenju Opštinskog suda u Kikindi Dn 256/09. Drugotužena banka odgovara za štetu po osnovu krivice iz člana 154. stav 1. ZOO.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo iz odredbi članova 17. stav 1. i 262. stav 1. ZOO u odnosu na banku jer je propustila da izvrši svoju obavezu iz predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koja se ogleda u predaji kupljenog zemljišta u posed tužiocu, koji zato osnovano od tužene banke zahteva ispunjenje predmetne ugovorne obaveze. Međutim, preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, nalazeći da nema propusta na strani njenih organa koji su u uzročnoj vezi sa nastalom štetom. Zauzeo je stanovište da je tužena banka isključivo odgovorna za nastalu materijalnu štetu zbog povrede ugovorne obaveze iz člana 262. ZOO u vezi člana 17. istog zakona, a na ime izgubljene koristi (koju je tužilac pretrpeo zbog nekorišćenja predmetnog poljoprivrednog zemljišta u visini utvrđenoj na osnovu veštačenja) pošto nije ispunila svoju obavezu iz člana 4. Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti radi namirenja od 21.09.2011. godine, da tužioca uvede u posed predmetne nepokretnosti, zbog čega je on bio sprečen da to zemljište obrađuje i ostvaruje dobit koja je očekivana po redovnom toku stvari u periodu od 2012-2019.godine.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravno stanovište drugostepenog suda.

Neosnovano je revizijsko ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odlučne činjenice u ovom sporu su da je hipoteka zasnovana radi obezbeđenja potraživanja tužene banke prema BB i VV (rešenjem Dn 256/09 dozvoljen je upis zabeležbe hipotekarne prodaje u korisit drugotuženog, ali ovo rešenje nije sprovedeno u zemljišnim knjigama) i to potraživanje nije namireno, pa je drugotužena ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti radi namirenja od 21.09.2011. godine, prodala predmetno zemljište tužiocu u cilju namirenja svog potraživanja. Međutim, tužena banka nije ispunila svoju obavezu iz člana 4. navedenog ugovora i tužioca nije uvela u posed predmetne nepokretnosti, niti je ishodovala upis zabeležbe hipotekarne prodaje (a svoj zahtev je čak delimično povukla), kao ni upis zabeležbe ugovora o kupoprodaji tih nepokretnosti, usled čega u vansudskom postupku namirenja nije bilo moguće obezbediti asistenciju nadležnih organa saglasno članu 37. Zakona o hipoteci. Sledom navedenog, neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava navodima da je banka u svemu postupila u skladu sa Zakonom o hipoteci jer je tužena banka kao prodavac pre hipotekarne prodaje mogla proveriti da li je upis te zabeležbe izvršen što očigledno nije učinjeno. Banka je propustila da izvrši svoju obavezu iz predmetnog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koja se ogleda u predaji tih nepokretnosti tužiocu u posed, pa je osnovan njegov zahtev za ispunjenje predmetne ugovorne obaveze i naknadu štete na osnovu odredbi 17. stav 1. i 262. stav 1. ZOO.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Izmakla korist ili izgubljena dobit je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju (dobit) je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. Stoga izgubljenu dobit čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima.

Ovaj sud prihvata stav nižestepenih sudova da su u konkretnom slučaju okolnosti koje je izneo tužilac dovoljne za zasnivanje odgovornosti drugotužene za naknadu izmakle dobiti u smislu člana 189. ZOO, pa kako je dokazana uzročnoposledična veza između postupanja tužene banke i ove štete, postoji osnov odgovornosti tužene u smislu članova 154. stav 1. i 262. ZOO, zbog čega je pravilno tužbeni zahtev usvojen .

Tužena banka se ne može osloboditi odgovornosti za svoje pasivno ponašanje- nepreduzimanje ni jedne radnje u cilju ispunjenja svoje obaveze iz navedenog ugovora (uvođenje tužioca u posed i predaje predmetnih nepokretnosti u državinu tužiocu), pa zato tužilac ima pravo na naknadu štete–izgubljenu dobit koju je usled toga pretrpeo.

Revizijsko ukazivanje na postojanje solidarne odgovornosti prvotužene Republike Srbije za nastalu štetu, nije od uticaja u ovom revizijskom postupku u kojem je odlučeno o reviziji drugotužene banke.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz tih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbi člana 153. stav 1 i 154. i 165. stav 2. ZPP

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić