Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2511/20 od 18.09.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 1729/19 od 27.02.2020. godine, i odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu naknade troškove žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020), za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je pobijana presuda o tužbenom zahtevu za naknadu štete po osnovu neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor zasnovana na primeni materijalnog prava koja odstupa od stava izraženog u pravnosnažnim odlukama i odlukama Vrhovnog kasacionog suda u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama. Stoga je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog AD Železnice Srbije Beograd do 01.09.2015. godine. Ugovorom o radu a ni aneksima istog nije bila ugovorena visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odlukom Vlade Republike Srbije kod tuženog AD Železnice Srbije izvršene su statusne promene izdvajanjem uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i Infrastruktura železnice Srbije AD Beograd, koje je osnovano 10.08.2015. godine. Tužilac je 01.09.2015. godine zaključio aneks ugovora o radu sa tuženim Infrastruktura železnice Srbije AD Beograd. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke ustanovljeno je da u obračunima zarada za tužioca nema posebno prikazane naknade na ime troškova za ishranu u toku radai za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Veštak je obračunao visinu utuženih potraživanja u dve varijante, prema odredbama Opšteg kolektivnog ugovora koji je važio od septembra 1995. godine, u ukupnom iznosu za regres od 139.919,36 dinara i za ishranu u toku rada 260.021,76 dinara i u drugoj varijanti za ishranu u toku rada 195.016,32 dinara i za regres za korišćenje godišnjeg odmora od 104.939,52 dinara. Prvostepeni sud je prihvatio nalaz veštaka u matematičkom delu za pravilan, dat u skladu sa pravilima nauke i struke, ali je smatrao da nije od značaja s obzirom na normativnu osnovu kojim je regulisano pravo na isplatu utuženih potraživanja.

Prema razlozima drugostepene presude, odredbama Kolektivnog ugovora Železnica Srbije, koji se primenjivao i kod AD za upravljanje javnom železničkom infrastrukturom Infrastruktura železnice Srbije Beograd, predviđeno je da je u vrednost jednog radnog časa uključena vrednost naknade za ishranu u toku rada i 1/12 regresa svedena na jedan radni čas. Osnovna zarada utvrđuje se kao vrednost radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada. Nije predviđeno da se naknada za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor posebno iskazuju u nominalnom iznosu. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja drutostepeni sud zaključuje da sama činjenica da visina spornih troškova nije nominalno izražena ne znači da je poslodavac ovo pravo uskratio zaposlenom, jer je isto slobodnom voljom učesnika kolektivnog pregovaranja baš tako ugovoreno – kao sastavni deo osnovne zarade zaposlenih, a da utvrđivanje visine ovih naknada troškova primenom Opšteg kolektivnog ugovora iz 1995. godine, koji nije na pravnoj snazi tokom spornog perioda, nije prihvatljiva jer predstavlja povredu načela vremenskog važenja zakona.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, na osnovu zaključka sudova da su naknade ovih troškova tužiocu isplaćene pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženih.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, propisano je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da mogu svojim aktima da utvrde visinu ovih naknada. Međutim u konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nisu dostavili takav akt sudu, niti sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da istu nisu ni doneli. Pri tom, visina naknade troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Zbog toga, ne može se prihvatiti ni navod tuženih, kao ni zaključak drugostepenog suda, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nisu mogli da se izjasne o njihovoj visini, niti su iznos naknade za regres i topli obrok iskazali u platnoj listi, kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da su tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivali na štetu tužioca. Zaključak nižestepenih sudova da su tuženi poslodavci isplatili tužiocu naknadu utuženih troškova zasnovan je na tumačenju normi, a ne na utvrđenom činjeničnom stanju.

Zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, jer nije utvrđena visina pripadajućih naknada tužiocu po osnovu troškova za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor u spornom periodu. Prvostepeni sud na osnovu nalaza u dve varijante nije utvrdio pripadajuće iznose naknade predmetnih troškova sa razloga pravnog stava.

Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 3. ZPP, odlučio kao u izreci, ukinuo nižestepene presude u delu kojim je odbijen zahtev za navedena potraživanja i odluku o troškovima postupka, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer zbog izostalog utvrđenja o činjenicama o pripadajućim mesečnim iznosima tužiocu po osnovu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje ishrane u toku rada, nije bilo uslova za preinačenje presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić