Odlučujući o žalbi tuženog Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1 3486/20 dana 15.01.2021. godine kojom je presudu Osnovnog suda u Vršcu P1 81/19 od 02.09.2020. godine preinačio u drugom, trećem, petom i šestom stavu izreke tako što je odbio kao neosnovane tužbene zahteve kojim su tužioci tražili da se obaveže tuženi da tužiocu VV na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada isplati ukupan iznos od 57.160,90 dinara za period od 01.04.2017. do 30.09.2017. godine sa zakonskim zateznim kamatama na pojedinačne iznose od određenih datuma do isplate i iznos od 20.754,00 dinara na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.04.2017. do 30.09.2017. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od određenih datuma do isplate, te odbio tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu BB isplati na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada ukupan iznos od 65.016,50 dinara za period od 01.04.2017. do 30.09.2017. godine sa zakonskim zateznim kamatama na pojedinačne iznose od određenih datuma do isplate i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 20.754,00 dinara za period od 01.04.2017. do 30.09.2017. godine sa zakonskim zateznim kamatama na pojedinačne iznose od određenih datuma do isplate, preinačio rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude, tako što je odbio kao neosnovan zahtev tužilaca VV i BB da se obaveže tuženi da tim tužiocima na ime parničnih troškova isplati iznos od 98.210,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate i obavezao iste tužioce da tuženom na ime naknade parničnih troškova isplate VV iznos od 8.720,00 dinara i BB iznos od 8.665,00 dinara, te da tuženom naknade troškove postupka po žalbi u iznosu od 25.280,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude sureviziju izjavili tužioci AA, BB i VV preko označenog punomoćnika, kojom presudu pobijaju zbog pogrešne primene materijalnog prava. U reviziji se tužioci pozivaju na odredbu člana 403. stav 1. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po ovlašćenju iz odredbe člana 413. i po odredbama iz člana 403. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011... 18/2020) i zaključio da je nedozvoljena revizija tužilje AA, dok je dozvoljena revizija tužilaca BB i VV po odredbi člana 403. stav 1. tačka 2. ZPP. Drugostepenu presudu je po reviziji tužilaca BB i VV Vrhovni kasacioni sud ispitao na osnovu člana 408. ZPP i odlučio da je revizija osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac BB je na osnovu aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine u radnom odnosu kod tuženog kao poslodavca sledbenika AD Železnice Srbije, a takođe i tužilac VV po aneksu ugovora o radu od 01.09.2015. godine. Tim aneksima je ugovoreno pravo tužilaca na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vremena provedenog na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za Železnice Srbije AD. Pod zaradom se smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, i smatraju se sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4. i 5, člana 118. tač. 1. do 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. Zakona o radu. Zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji se od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Osnovna zarada utvrđuje se kao proizvod vrednosti jednog radnog časa, koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova rada. Elementi za utvrđivanje radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog utvrđeni su Kolektivnim ugovorom. Vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđena je u skladu sa odredbama Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava. Uvidom u obračunske liste za tužioce u periodu pre i nakon stupanja na snagu Kolektivnog ugovora kod tuženog od 24.03.2015. godine vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđena je u skladu sa članom 57. Kolektivnog ugovora, odnosno u skladu sa članom 5. stav 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata. Članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora od 24.03.2015. godine u vrednost jednog radnog časa uključena je i mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas. Nijednim dokumentom nije regulisano koji je odnos zarade, naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u vrednosti jednog radnog časa, te nije moguće utvrditi koji je iznos isplaćen na ime naknade troškova za ishranu i za regres za godišnji odmor, ni u procentualnom, ni u nominalnom iznosu, te prvostepeni sud utvrđuje da tuženi nije isplaćivao naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za godišnji odmor. Ugovorom o radu kod tuženog za zaposlene, kao i za tužioce, nije regulisano pravo na naknadu troškova za ishranu na radu i regres za godišnji odmor. Činjenicu da tužiocima nisu isplaćivane naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor prvostepeni sud je utvrdio ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke, te na osnovu uvida u obračunske liste odnosno obračune zarada za tužioce u periodu na koga se odnosi tužbeni zahtevi. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka prvostepeni sud je utvrdio visinu naknade za ishranu u toku rada za tužioce po parametrima iz odredbe člana 171. stav 1. Kolektivnog ugovora poslodavca prethodnika („Službeni glasnik RS“ br. 37/95... 7/00) i obavezao je tuženog da tužiocima po tom osnovu isplati VV iznos od 57.160,90 dinara ukupno, a BB 65.016,50 dinara ukupno, i po 20.754,00 dinara na ime regresa za godišnji odmor, u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskim zateznim kamatama od dospelosti za isplatu 15. u narednom mesecu za prethodni mesec, pa do isplate.

Činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda je drugostepeni sud prihvatio za pravilno.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je smatrao da u situaciji kada tuženi tužiocima nije isplatio naknadu predmetnih troškova kroz visinu cene rada, a naknada tih troškova i nije posebno ugovorena, niti određena na drugi način, tuženi ima obavezu da tužiocima naknadi troškove u visini prema poslednjem određenom nominalnom iznosu naknada, za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, u konkretnom slučaju Kolektivnim ugovorom poslodavca („Službeni glasnik RS“ br. 37/95... 7/00).

Drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženog i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio zahteve tužilaca VV i BB, jer je zaključio da zaposleni ne moguže posebno ostvariti naknadu predmetnih troškova jer su to pravo ostvarili kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada, i da je bez uticaja okolnost da visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora nije vrednosno iskazana, niti se može utvrditi u kom procentu učestvuje u vrednosti radnog časa. Ovo stoga, što Zakon o radu u članu 118. stav 1. tač. 5. i 6. predviđa pravo zaposlenog na naknadu ovih troškova, ali u skladu sa regulativom iz kolektivnog ugovora kao opšteg akta i ugovora o radu. Kad ugovor o radu i kolektivni ugovor ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već se određuje da se oni uračunavaju u cenu radnog časa, tada zaposleni ne može sa uspehom da traži posebno isplatu novčanih iznosa iz ovih osnova jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora, kao opšteg akta i instrumenta za njihovu konkretizaciju.

Drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005... 13/17), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada (ako poslodavac nije ovo pravo obezbedio na drugi način) i regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a stavom 2. da visina troškova za ishranu u toku rada mora biti izražena u novcu.

Konkretizacija ovih prava tužiocima nije izvršena. Iz Kolektivnim ugovorom predviđene vrednosti radnog časa za obračun zarade ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, niti je iskazana u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocima. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu zarade. Ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja njihove visine u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktenoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i nije pravilno. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tužiocima predmetne naknade nisu isplaćene, već je izostala isplata, kako je to prvostepeni sud izričito utvrdio, a tuženi je u pogledu isplate navedenih naknada citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilaca.

Kod takvog stanja stvari, potrebni su parametri prema kojima bi se dobile realne vrednosti obroka i regresa kojima se postiže svrha kojoj ove naknade služe. Revizijski sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno za parametre uzeo poslednje utvrđene kod tuženog, Kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“ br. 37/95... 7/00) i na osnovu njih utvrdio pripadajuću naknadu tužiocima, jer oni odražavaju realno ekonomsku vrednost potrebnu za naknadu troškova ishrane u toku rada, odnosno regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojima se postiže svrha zakonom predviđenog prava zaposlenog, odnosno obaveze poslodavca, te pravilno obavezao tuženog na isplatu sa zakonskim zateznim kamatama od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do isplate, po odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilna je i odluka o troškovima prvostepenog postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku o reviziji tužilaca BB i VV odlučeno je u stavu prvom izreke ove presude.

Revizija tužilje AA odbačena je kao nedozvoljena po odredbi člana 410. stav 2. tačka 1. ZPP, jer pobijanom presudom nije odlučivano o žalbi tužilje AA, te ona nije lice ovlašćeno na podnošenje revizije protiv te presude. U odnosu na tužilju je pravnosnažna prvostepena presuda protekom roka za izjavljivanje žalbe.

Obavezan je tuženi na osnovu odredaba člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, po određenom zahtevu tužilaca, da tužiocima naknadi troškove postupka po reviziji u iznosu od 12.000,00 dinara za sastav revizije, primenom advokatske tarife i za sudsku taksu za reviziju svaki iznos od 3.800,00 dinara, primenom Zakona o sudskim taksama, ukupno 19.600,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić