Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje na bitne povrede postupka zbog kojih se revizija može podneti, prema članu 407. stav 1. tač. 2. i 3. ZPP.

Prema činjeničnom stanju koja je u prvostepenom postupku pravilno utvrđena, tužilac i tuženi su krajem decembra 2000. godine ili početkom 2001. godine zaključili ugovor o načinu korišćenja i obrade kp. ... KO ... u svojini tuženog, tako da tužilac na južnom delu parcele na površini od oko 3 hektara zasadi detelinu sorte lucerka, da obezbedi 2/3 potrebnog semena i đubriva a da tuženi obezbedi preostalu trećinu semena i đubriva, s tim da tužiocu pripadne 2/3 prinosa deteline, tuženom 1/3. Tužilac je detelinu prvi put zasejao na 3 hektara 2001. godine, a nakon postignutog dogovora i 2003. godine na preostalom delu parcele tuženog pod istim uslovima, i utvrđeno je da su tužilac i tuženi u svemu postupali po postignutom dogovoru do 2005. godine. Utvrđeno je da je tužilac u dogovoru sa tuženim prilikom prve kosidbe 2005. godine čitavu količinu pokošene deteline u balama sena uskladištio na imanju tuženog, od čega je njegovih bilo 666 bala, a iz treće kosidbe tužilac je na imanju tuženog uskladištio ukupno 1.500 bala sena, od čega je njegovih bilo 1.000 bala, a tužiočevih 500. Seno se na imanju tuženog nalazilo sve do aprila 2006. godine, kada je tuženi jedan deo prodao i pozvao tužioca da mu isplati njegov deo novca, što je tužilac odbio smatrajući da je tuženi seno prodao po preniskoj ceni. Nakon toga je ugovor bio faktički raskinut, tako da tuženi po dogovoru iz 2001. i 2003. godine nije više obavljao delatnost na parceli tuženog i ubirao prihode u 2006, 2007 i 2008. godini. Nakon što je u aprilu 2006. godine došlo do sukoba parničnih stranaka zbog toga što je tuženi izvršio prodaju sena po niskoj ceni, od koga je jedan deo pripadao tužiocu, tuženi je tužiocu preko punomoćnika preporučenom pošiljkom uputio pismo u kome je naveo da se prekidaju svi njihovi dosadašnji poslovni odnosi i pozvao je tužioca da svojih 660 bala sena koja se nalaze na njegovom imanju preuzme u roku od osam dana, što on nije učinio. Tuženi je tužiocu nudio da koristi predmetnu parcelu i u toku 2006. godine, što je on odbio. Visina naknade štete i izmakle dobiti utvrđena je nalazom i mišljenjem veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 51.300,00 dinara na ime sticanja bez osnova, na ime naknade štete u vidu izmakle dobiti u prinosu deteline za 2006. godinu u iznosu od 150.000,00 dinara i na ime naknade štete u vidu izmakle dobiti za prinos deteline za 2007. i 2008. godinu po 60.000,00 dinara, sve sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvilan je zaključak drugostepenog suda da su parnične stranke postigle dogovor početkom 2001. godine i 2003. godine o zajedničkom ulaganju u poljoprivrednu proizvodnju na predmetnoj parceli tuženog, i dogovor iz 2005. godine o deobi prinosa na 2/3 prema 1/3 uz uskladištenje na imanju tuženog što predstavlja dva usmena ugovora o ostavi, u skladu sa članom 712. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, koji propisuje da se ugovorom o ostavi obvezuje ostavoprimac da primi stvar od ostavodavca, da je čuva i da je vrati kada je ovaj bude zatražio. Do raskida ugovora je došlo aprila 2006. godine, zbog toga što je tuženi izvršio prodaju dela bala sena uskladištenih na njegovom imanju, od kojih je deo pripadao i tužiocu, po ceni koju je tužilac smatrao neodgovarajućom. Budući da bale sena koje su bile predmet ugovora o ostavi predstavljaju zamenjivu stvar, tužilac u smislu člana 132. stav 2. ZOO ima pravo da od tuženog traži predaju one količine sena istog kvaliteta iz ugovora o ostavi, ali nema pravo da traži i njihovu novčanu protivvrednost. Tužilac bi imao pravo na naknadu štete u smislu člana 132. stav 1. ZOO u slučaju da je tuženi kriv za raskid ugovora, ali u postupku je utvrđeno da do raskida ugovora nije došlo krivicom tuženog, a osim toga, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, postojala je mogućnost da tuženi izvrši povraćaj predmeta ugovora o ostavi pa tužilac ne može tražiti isplatu njihove protivvrednosti. S obzirom da je drugostepeni sud pravilno utvrdio da je do raskida ugovora o ostavi došlo faktički saglasnošću stranaka, to nema ni uslova da se tuženi obaveže da tužiocu naknadi štetu na ime izmakle koristi usled toga što nije došlo do realizacije ugovora u 2006, 2007. i 2008. godini, u smislu člana 132. stav 1. ZOO, jer nema krivice tuženog za raskid ugovora. Sukob između parničnih stranaka koji je doveo do faktičkog saglasnog raskida ugovora izbio je povodom ugovora o ostavi iz 2005. godine, pa čak i u slučaju da je tuženi prekršio svoje obaveze iz ranijeg ugovora time što je prodao deo sena tužioca po nižoj ceni od tržišne, to se ne može smatrati njegovom krivicom za raskid drugog ugovora.

S obzirom na navedeno, revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da je na konkretnu pravnu situaciju trebalo primeniti odredbe čl. 133. stav 1, 730. stav 1. i 737. stav 2. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić