Protiv pravnosnažne drugostepene presude u odnosu na stav jedan izreke tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti i osnovanosti revizije na osnovu člana 403. i 407. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene dozvoljena u odnosu na sve tužioce i da je osnovana. Kada se radi o dozvoljenosti revizije, ovaj sud je imao u vidu da su tužioci tužbeni zahtev postavili na visinu razlike između zarade koju bi bez poreza i doprinosa ostvario njihov pravni prethodnik i isplaćene porodične penzije tužiocima (svima) za period od 01.01.1994. do 31.12.2017. godine, na ukupan iznos od 7.503.979,68 dinara sve u skladu sa nalazom i mišljenje veštaka finansijske struke. Takav zahtev je prvostepeni sud usvojio. Međutim, drugostepeni sud je očigledno smatrajući da svakom od tužioca pripada po toliki iznos za decu pokojnog GG za određeni period odbio tužbeni zahtev smatrajući da su oni izgubili pravo na porodičnu penziju. Na osnovu odluke drugostepenog suda proizašlo bi da je predmet revizijskog odlučivanja potraživanje tužilaca kao formalnih suparničara iz člana 22. stav 2. Zakona o sudskim taksama zbog čega bi revizija u odnosu na jednog tužioca – BB bila nedozvoljena jer je njegovo potraživanje po mišljenju drugostepenog suda ispod 40.000 evra. Međutim, imajući u vidu postavljeni tužbeni zahtev i odluku prvostepenog suda u kojoj svim tužiocima ukupno pripada iznos kako je to opredeljeno u toj presudi, po mišljenju ovog suda revizija je dozvoljena u odnosu na sve tužioce.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti a tužena, iako se u reviziji poziva na bitne povrede postupka, ni na jednu takvu povredu konkretno ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je supruga a tužioci sinovi GG koji je izgubio život 31.05.1993. godine na radnom mestu na gradilištu GP „...“ pod nerazjašnjenim okolnostima. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6567/2010 od 17.03.2010. godine obvezana je ovde tužena da naknadi tužiocima nematerijalnu štetu za duševne bolove zbog smrti bliskog lica poginulog na radu i to svakom od njih po 650.000,00 dinara. Tom presudom je konstatovano da je sada pokojni suprug i otac tužilaca 31.05.1993. godine pronađen mrtav na radnom mestu i da je život izgubio pod nerazjašnjenim okolnostima u vreme kada na gradilištu nije bilo prisutnih lica koja bi mogla imati neposredna saznanja o načinu kako je došlo do njegovog povređivanja i smrti. Istražni sudija je tom prilikom sačinio službenu belešku iz koje sledi da se u konkretnom slučaju najverovatnije radi o samoubistvu (krivični postupak nije vođen po službenoj dužnosti) obdukcija leša nije izvršena a pretpostavka o navodnom samoubistvu nije potvrđena ni jednim drugim dokazom. Pored toga što je istražni sudija propustio da naloži obdukciju datom prilikom nije naloženo i skidanje otisaka sa komande table buldožera koji je prešao preko sada pokojnog GG i menjača a sve kako bi se otklonila sumnja po pitanju eventualnog izvršenja nekog krivičnog dela. Zbog toga je u navedenoj presudi zauzet stav da navedeno postupanje istražnog sudije nije bilo pravilno jer on ne sme operisati pojmovima kao što su različiti stepeni verovatnoće u vezi sa uzrocima bilo kog događaja a posebno sumnjive smrti jer činjenica saznanja za smrt jednog lica nužno podrazumeva i saznanje o razlozima i uzroku smrti pogotovu za članove njegove najuže porodice kojima je takvo znanje i važno usled čega to mora biti praćeno isključivo stepenom sigurnosti. U tom smislu je konstatovano da je jedini način da se utvrdi siguran uzrok smrti obdukcija leša od strane specijaliste sudske medicine. Na pogrešno postupanje istražnog sudije nadovezalo se pogrešno postupanje nadležnog javnog tužioca koji još uvek nema saznanja o razlozima i uzroku smrti srodnika ovde tužilaca pri čemu je sredina u kojoj tužioci žive prihvatila ustanovljeni uzrok smrti kao gotovo rešenje. Stoga je u označenoj presudi utvrđena odgovornost tužene zasnovana na odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno nepravilno postupanje njenih organa u konkretnom štetnom događaju. Posle smrti GG ovde tužioci su postali korisnici porodične penzije koju ostvaruju kod nadležnog fonda PIO. Radi donošenja odluke o zahtevu u ovom slučaju tokom postupka je izveden dokaz veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke na okolnost razlike između zarade koju bi sada pokojni GG primao da je obavljao poslove na radnom mestu ... i isplaćenih porodičnih penzija pa je utvrđeno da razlika za period od 01.01.1994. do 31.12.2017. godine iznosi ukupno 7.503.979,68 dinara pojedinačno po mesecima kako je to i navedeno u nalazu veštaka.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud nalazi da tužioci trpe štetu vezanu za smrt njihovog bliskog srodnika i to zbog nepravilnog postupanja organa tužene čija odgovornost proizilazi iz odredbe člana 172. stav 1. ZOO. Zbog toga je prvostepeni sud i usvojio tužbeni zahtev kako je postavljeno računajući ukupan iznos koji tužiocima pripada. Drugostepeni sud je prihvatio pravni stav prvostepenog suda o postojanju osnova odgovornosti tužene za naknadu materijalne štete tužiocima s tim što je drugostepeni sud posebno naglasio da je u konkretnom slučaju pitanje odgovornosti tužene već pravnosnažno raspravljano u postupku u kome je odlučeno o naknadi nematerijalne štete te da se to pitanje u ovoj parnici ne može ponovo postavljati. U odnosu na visinu potraživanja drugostepeni sud je, polazeći od svog stava koji je ranije naveden da je svaki tužilac za sebe potraživao određene iznose u ovoj parnici, umanjio potraživanje za pojedine tužioce smatrajući da su oni u određenom momentu pravo na porodičnu penziju izgubili te u tom delu preinačio prvostepenu presudu.

Osnovano se u reviziji tužene navodi da je u konkretnom slučaju pogrešnom primenom materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno i nepravilno utvrđeno. Po članu 13. ZPP-a u parničnom potupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. Osim ove vrste vezanosti za pravnosnažnu presudu koja je doneta u drugom postupku, zakon ne poznaje druge slučajeve takve vrste. Drugostepeni sud u konkretnom slučaju smatra da je pravnosnažnom presudom kojom je odlučeno po zahtevu tužilaca za naknadu nematerijalne štete iz istog životnog događaja, pitanje osnova odgovornosti tužene za štetu pravnosnažno raspravljeno te da je praktično to pitanje bilo prethodno za odlučivanje u ovoj parnici. Drugostepeni sud posebno ističe da se pravnosnažna presuda smatra istinitom u pogledu činjeničnog osnova u meri u kojoj sastavni deo njene činjenične osnove predstavlja pravni odnos o kome je već doneta pravnosnažna presuda u drugoj parnici u kojoj je o tom prvnom odnosu odlučivano kao o glavnom pitanju. Inače u prethodnoj parnici, kao što je pomenuto, koja je okončana presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6567/2010 od 17.03.2010. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca u odnosu na tuženu RS (u odnosu na tuženo GP ..., gde je tada pok. GG bio zaposlen u momentu smrti, tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen) za naknadu nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica zbog toga što je utvrđeno da postoji odgovornost tužene u konkretnom slučaju jer njeni organi su nepravilno postupili vezano za otkrivanja uzroka smrti supruga i oca tužilaca. Tužioci, kao bliski srodnici pok. GG, imaju pravo da znaju pod kojim okolnostima je nastupila njegova smrt, pa kako to državni organi im nisu omogućili u tome se ogleda njihova duševna patnja, a što je bio osnov za naknadu nematerijalne štete. Iako je ovo pitanje pravnosnažno raspravljano u pomenutoj presudi, ipak treba podsetiti da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti, koji se primenjivao u momentu smrti pravnog prethodnika tužilaca („Službeni glasnik RS“ broj 17/92) u članu 86. propisivao da se kao posebna mera utvrđivanja uzroka smrti umrlih lica vrši obdukcija, pa je naveo u kojim se slučajevima ona obavezno vrši. Osim toga isti zakon je propisivao da se za svako umrlo lice utvrđuje vreme i uzrok smrti od strane doktora medicine. Članom 86. stav 4. Zakona je propisao da se umrlo lice sahranjuje nakon što je smrt utvrđena u skladu sa zakonom. Obdukcija se, pored ostalog, može vršiti i na zahtev člana uže porodice umrlog lica, na zahtev zdravstvene ustanove, lekara i tako dalje a jedan od razloga obdukcije je i zahtev nadležnog državnog organa - (Skoro identične odredbe o tome sadrži i Zakon o zdravstvenoj zaštiti koji je na snazi („Službeni glasnik RS“ broj 25/19). Odredbom člana 252.stav1. ZKP-a koji je važio u vreme smrti prvnog prethodnika tužioca („Službeni list SFJR“ broj 4/77..., „Službeni list SRJ“ broj 27/92), je bilo propisano da će se pregledi i obdukcija leša preduzeti uvek kad u nekom smrtnom slučaju postoji ili očigledno da je smrt prouzrokovana krivičnim ili u vezi sa izvršenjem krivičlnog dela. U konkretnom slučaju je obavljen pregled leša od strane lekara koji se izjasnio o uzroku smrti. Dokaz tome je činjenica da je nastradalo lice potom sahranjeno što ne bi bilo moguće bez potvrde o smrti koju izdaje lekar, tzv. mrtvozornik u kojoj je naveden uzrok. Ko je sumnjao u taj uzrok mogao je u skladu sa zakonom da traži da se sprovedu dalje mere uključujući i obdukciju a što je kao što je navedeno mogla da traži i porodica.

Nezavisno od ovih odredaba kod činjenice o kojoj govori drugostepeni sud da postoji pravnosnažna sudska odluka kojom je utvrđena odgovornost tužene za naknadu nematerijalne štete, nesumnjivo se mora konstatovati da je kod tužilaca postojala duševna patnja zbog činjenice da uzrok smrti njihovog prvnog prethodnika nije bio utvrđen. Međutim, nije prihvatljiv stav drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju zahtev za naknadu nematerijalne štete bio osnovan ali zbog smrti bliskog lica jer bi takav stav upućivao na odgovornost države za tu činjenicu, odnosno za smrt, a što nije bilo predmet utvrđivanja u postupku. Kao što je navedeno utvrđeno je samo da kod tužilaca, odnosno pravnih sledbenika pokojnog lica, postoje duševne patnje zbog činjenice da nije u postupku utvrđen uzrok njegove smrti, što je bio osnov za naknadu nematerijalne štete po članu 172. u vezi člana 200. i 201. ZOO. Upravo ovakav zaključak ovog suda potvrđuje i stav da činjenično stanje koje je utvrđeno u ranije pomenutoj pravnosnažnoj presudi apelacionog suda nije u konkretnom slučaju od značaju za odlučivanje u ovom slučaju. Naime, predmet potraživanja tužilaca u ovoj parnici je naknada materijalne štete iz člana 194. ZOO u slučaju kada je prvni prethodnik tužilaca njih izdržavao odnosno pomagao a sada je penzija koju oni primaju po osnovu njegove smrti manja od visine zarade koju je on ostvarivao. Međutim, da bi se moglo govoriti o primeni člana 194. ZOO neophodno je da se prethodno oceni konkretan slučaj sa aspekta člana 193. ZOO, odnosno primena odredaba ZOO koje regulištu naknadu materijalne štete u slučaju smrti, telesne povrede i oštećenja zdravlja. Osnovni preduslov za ovaj vid naknade je da je neko prouzrokovao nečiju smrt, odnosno da je kriv za smrt. U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi se nisu bavili ovim pitanjem sa aspekta eventualne odgovornosti tužene za smrt pravnog prethodnika tužilaca smatrajući da su vezani ranije donetom pravnosnažnom presudom a u vezi čega se ovaj sud napred izjasnio. Dakle, pravilna primena meterijalnog prava zahteva da se u konkretnom slučaju utvrdi da li postoji uzročno posledična veza između propusta organa tužene koji su utvrđeni ili eventualno nekih drugih i nastupanja smrtne posledice pravnog prethodnika ovde tužilaca.

S obzirom da se drugostepeni sud zbog svog stava o vezanošću ranije donetom prvnosnažnom presudom nije bavio napred navedenim pitanjima kroz žalbeni potupak to je drugostepena presuda morala biti ukinuta na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će pri odlučivanju po žalbi imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će ponovo oceniti žalbene navode i nakon toga doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić