Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

Tužilja podnetom tužbom traži naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada koju joj tužena nije isplaćivala u periodu od 01.10.2016. godine do 31.03.2019. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene. Tužiljino mesto rada nalazi se na udaljenosti od ...-... metara od mesta njenog prebivališta, i ona to rastojanje pešice pređe za oko ... minuta. Tužena u označenom vremenskom periodu nije plaćala tužilji troškove za dolazak i odlazak sa rada, a nakon toga je ove troškove počela da joj isplaćuje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu odbili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, obaveza naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada postoji samo u slučaju kada je zaposleni te troškove stvarno imao jer je koristio prevoz od mesta svog prebivališta do mesta rada, a u suprotnom postojala bi zloupotreba prava zaposlenog na naknadu troškova prevoza. Sledstveno tome, nižestepeni sudovi su u konkretnom slučaju zaključili da udaljenost tužiljinog mesta stanovanja i mesta rada ne zahteva korišćenje prevoza, da bi tužena bila u obavezi da te troškove tužilji nadoknadi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U spornom periodu na zaposlene u jedinicama lokalne samouprave primenjivani su različiti zakonski i podzakonski akti, kao i Aneks posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 50/15).

Zakonom o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 48/91...39/02) bilo je propisano da zaposleni u državnim organima imaju pravo na naknadu materijalnih troškova za prevoz na rad i sa mesta rada, i da će se visina, uslovi i način isplate tih troškova utvrditi aktom Vlade (član 51). Shodna primena navedenog zakona na zaposlene u jedinicama lokalne samouprave prestala je 01.12.2016. godine, danom početka primene Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/16).

Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 98/07), koja se na zaposlene u organima lokalne samouprave u pogledu naknade troškova primenjuje do stupanja na snagu propisa kojima će se urediti prava po osnovu rada u organima lokalne samouprave (član 53), propisano je da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1) u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3).

Zakonom o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 18/16), koji se od 01.07.2017. godine primenjuje na zaposlene u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave (osim člana 10. i članova 37-39, čija primena počinje 09.03.2016. godine), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, ako ostvarenje tog prava nije obezbeđeno na drugi način (član 32. stav 1).

Odredbom člana 41. Aneksa posebnog kolektivnog ugovora za državne organe propisano je: da zaposleni ima pravo na mesečnu pretplatnu kartu za dolazak i odlazak sa rada za relacije gde javni prevoznik omogućava kupovinu istih (stav 1); da izuzetno od toga, na zahtev zaposlenog, poslodavac može doneti odluku da isplatu vrši u novcu u visini cene mesečne pretplatne karte (stav 2); da za relacije na kojima javni prevoznik ne omogućava kupovinu mesečne pretplatne karte, zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza u novcu, i to u visini stvarnih troškova (stav 3); da se stvarni trošak utvrđuje na osnovu broja dana dolaska i odlaska sa rada i iznosa cene pojedinačne karte na linijama i rastojanju koje zaposleni koristi, a za koje ne postoji mesečna pretplatna karta (stav 4); da ako na istoj relaciji prevoz obavlja više prevoznika, pri utvrđivanju stvarnih troškova prevoza, uzima se iznos cene pojedinačne karte onog prevoznika koji ima najnižu cenu (stav 5); da zaposleni koji nema mogućnost da pri dolasku i odlasku sa rada koristi javni prevoz, jer na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza, ima pravo na naknadu troškova u novcu, u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu relaciju, a na osnovu potvrde javnog prevoznika (stav 6).

Iz navedenih odredbi proizilazi da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih u organima jedinica lokalne samouprave ne zavisi od činjenice da li zaposleni koristi javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolazi pešice, niti da je isplata tih troškova uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenog do mesta njegovog rada.

Iz tog razloga nižestepene presude su morale biti ukinute, jer je bitna činjenica za odluku o tužbenom zahtevu bila upravo udaljenost tužiljinog mesta stanovanja i mesta rada, i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući u vidu normativnu regulativu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada zaposlenih u organima jedinica lokalne samouprave, njihovom pravilnom primenom odlučiti o zahtevu tužilje za naknadu tih troškova i njihovoj visini.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić