Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

U smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, po reviziji dozvoljenoj na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. istog Zakona, i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se sa VV upoznao preko društvene mreže „Facebook“ i posle nekoliko dana komuniciranja preko navedene mreže tužilac je predložio VV da se vide, ista je na to pristala i dana 30.06.2016. godine, oko 22 časa, tužilac je došao kod VV, da bi nakon kraćeg razgovora imali seksualni odnos. Nakon toga, tužilac je otišao u kafić, a zatim kući. Nakon što je tužilac otišao, VV je pozvala svog dečka GG (koji se nalazio u ...) i rekla mu da je silovana. GG je zamolio svoju snaju, ovde tuženu, da ode kod VV i tužena je sa svojim suprugom odmah otišla kod nje, koja joj je ispričala svoju verziju događaja, ali nije htela da zove policiju, niti da to učine tužena i njen suprug, jer nije osećala da je silovana, pošto nije pružila adekvatan otpor. I pored protivljenja VV, tužena je pozvala telefonom policiju, koja je došla na adresu VV, saslušala je, a zatim je oko 6 ujutru, otišla na adresu tužioca i privela ga na saslušanje. Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu je odbacilo krivičnu prijavu ovde tužene protiv ovde tužioca rešenjem od 06.10.2016. godine, nalazeći da se u radnjama osumnjičenog ne stiču svi bitni elementi krivičnog dela silovanje. Tužilac je usled lažnog prijavljivanja krivičnog dela od strane tužene trpeo duševne bolove visokog intenziteta zbog povrede časti i ugleda. Povreda ugleda i časti kod tužioca je doživljena u sklopu svih procedura kojima je bio izložen počev od bolnice, policije, porodice, okruženja i na radnom mestu. Povredu ugleda i časti je doživljavao za vreme davanja izjave policiji, kao i za vreme pregleda u bolnici kada je morao da saopštava intimna zbivanja. Porodica kao neposredno okruženje, prigradsko naselje, gde su komšijske komunikacije razvijene i pridaje im se značaj, ubrzo su dovele do toga da komšije, kako je to već opisano, saznaju za događaj i istim su se bavile. Roditeljima tužioca je naročito teško palo navedeno događanje koje su doživeli kao povredu časti i ugleda cele porodice. U vreme donošenja prvostepene odluke tužilac je bio star 25 godina.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom odredaba članova 332. Krivičnog zakonika Republike Srbije i 178. istog Zakona, kao i člana 154, 158. i 200. ZOO, prvostepeni sud je usvojio delimično tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu zbog povrede časti i ugleda.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti.

Odredbom člana 334. Krivičnog zakonika propisano je da ko prijavi određeno lice da je učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, a zna da to lice nije učinilac tog dela, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.

Međutim, u krivičnom postupku nije utvrđena odgovornost tužene za navedeno delo, a iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tužena prijavljivala tužioca, a da je znala da on nije učinilac tog dela.

Odredbom člana 280. stav 1. i 2. ZKP, propisano je da državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom i drugim propisom. Krivičnim zakonikom je predviđeno u kojem slučaju neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo. Odredbom člana 332. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 85/05 ... 94/16), propisano je da ko zna da je neko lice učinilo krivično delo za koje se po zakonu može izreći zatvor od 30 do 40 godina ili zna samo da je takvo delo učinjeno, a to ne prijavi pre nego što su delo, odnosno učinilac otkriveni, kazniće se zatvorom do tri godine.

Kod citiranih zakonskih odredbi, prema stanovištu drugostepenog suda, ne postoji obaveza fizičkog lica da prijavi krivično delo osim u slučajevima iz člana 332. stav 1. KZ. Međutim, odredbom člana 280. stav 1. ZKP, građani se pozivaju na prijavljivanje krivičnih dela o kojima su obavešteni ili su za njih saznali na drugi način, i prijavljivanje krivičnih dela za njih predstavlja moralnu obavezu.

Tužena je, uprkos protivljenju VV, osećala moralnu obavezu da obavesti policiju da postoji mogućnost da je izvršeno krivično delo silovanje, videvši VV uplakanu i raščupanu, koja joj je pritom i saopštila da je silovana. Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, službena lica su ta koja su na osnovu izjave VV bila u mogućnosti da procene da li je bila potrebna hitna reakcija i privođenje tužioca u ranim jutarnjim časovima, te se ne može staviti na teret tuženoj ispunjenje njene građanske dužnosti. U tom smislu, pogrešna je ocena prvostepenog suda da je tužena ta koja je dovela do povrede časti i ugleda tužioca, jer je trebalo pažljivije da razmotri okolnosti slučaja i proceni da li je bilo krivičnog dela silovanje ili ne.

S`obzirom na navedeno, pravilno je stanovište drugostepenog suda da nema protivpravnog delovanja u radnjama tužene, odnosno da tužena nije doprinela očiglednoj povredi časti i ugleda tužioca, jer je ista reagovala u skladu sa situacijom, prijavila je delo u uverenju da je isto učinjeno, zbog čega su neosnovani revizijski navodi, te tužilac ne može osnovano potraživati naknadu nematerijalne štete od tužene.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, tužena je ispunjavala svoju građansku dužnost, a ona ne može da proceni, s`obzirom da nije medicinski radnik, da li je VV silovana ili nije, te da je na službenim licima bio izbor, odnosno procena postupanja u datoj situaciji.

Ostalim navodima revizije osporava se utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić