U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kao civilno lice na službi u VSCG, u VU „Dedinje“ na osnovu rešenja tužene od 06.03.2006. godine, na radnom mestu ..., u odseku za ... . Odlukama ministra odbrane od 24.01.2013. godine, 11.07.2013. godine, 01.10.2013. godine i 23.12.2013. godine, odobrena je isplata jednokratne novčane pomoći profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije koji su u radnom odnosu kod tužene na dan 15.01.2013. godine i koji su ostvarili pravo na platu (sa dodacima) za decembar 2012. godine. Tužiocu po navedenim odlukama iz 2013. godine nije isplaćena jednokratna novčana pomoć. Civilnim licima zaposlenim u VU „Dedinje“ je isplaćena solidarna novčana pomoć u iznosu od 3.000,00 dinara, u 2012. godini.

Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se utvrdi da je tužena izvršila diskriminaciju u oblasti rada zbog neopravdanog pravljenja razlike i isključivanja tužioca u primanju jednokratne novčane naknade, zbog svojstva pripadnosti organizacionoj jedinici VU „Dedinje“, a bez zakonskog osnova.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da nejednako postupanje tužene u konkretnom slučaju nije zasnovano na ličnom svojstvu (koje je pored nejednakog postupanja uslov da bi se moglo govoriti o diskriminaciji), jer se organizaciona jedinica u kojoj je tužilac raspoređen u okviru sistematizacije radnih mesta kod tužene ne može smatrati obeležjem ličnosti, već se ovde radi o povredi prava po osnovu rada i nepostupanju tužene kao poslodavca u skladu sa odlukom Ministra odbrane. Radnje tužene koje je tužilac označio kao diskriminatorsko postupanje ne mogu se kvalifikovati kao diskriminacija, u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije, zbog čega su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužioca i zaključili da nema diskriminacije u konkretnom slučaju.

Naime, zabrana diskriminacije predstavlja jedno od osnovnih načela Ustava Republike Srbije. U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2).

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, propisano je da izraz diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili gupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarno odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Takođe, Zakon o radu zabranjuje odvajanje, izdvajanje, razdvajanje, razlikovanje koje nije opravdano i kojim se nezaposleno ili zaposleno lice unižava, omalovažava ili kinji kroz zabranu neposredne i posredne diskriminacije (član 19. Zakona o radu). Posredna diskriminacija (na koju se tužilac poziva) postoji kada određena na izgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi ih stavila u nepovoljni položaj u odnosu na druga lica – lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. istog zakona. Prema članu 18. kriterijumi diskriminacije su pol, rođenje, jezik, rasa, boja kože, starost, trudnoća, zdravstveno stanje, invalidnost, nacionalna pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Odredbama člana 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 12. uz navedenu konvenciju, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvariti bez diskriminacije po bilo kom osnovu po rasi, boji kože, veroispovesti i političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu.

Prema sadržini zakonskih normi, kao i normi Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, diskriminacija predstavlja nejednako postupanje ili pravljenje razlike jednog lica u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, zasnovano na ličnim svojstvima. U konkretnom slučaju nije povređeno načelo jednakosti, niti je učinjena diskriminacija prema tužiocu zbog činjenice da je tužena kao poslodavac, isplatila navedenu naknadu zaposlenima, van ustanove u kojoj je tužilac zaposlen i na koju se primenjuju posebni propisi (Pravilnik o vojnim ustanovama koje posluju po principu sticanja i raspodele dohotka – „Službeni vojni list“ br.5/86...31/91). Tužilac ovim nije lišen prava da zbog eventualne povrede prava iz radnog odnosa, na koju ukazuje revizijom, zaštitu ostvaruje u radnom ili upravnom sporu.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić