Protiv usvajajućeg dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačak 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, revident u reviziji osnovano ukazuje na prekoračenje tužbenog zahteva učinjeno u postupku pred drugostepenim sudom, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 5. Zakona o parničnom postupku.

Prema stanju u predmetu vidi se da je tužbenim zahtevom tužilja tražila utvrđenje njenog suvlasničkog udela od 3/5 na predmetnim nepokretnostima. Pobijanom presudom, drugostepeni sud je tužilji priznao pravo doživotnog plodouživanja na 1/2 dela predmetnih nepokretnosti, delimičnim usvajanjem njenog tužbenog zahteva. Pravo plodouživanja, kao lična službenost je stvarno pravo na tuđoj stvari i, u tom smislu, predstavlja ograničenje prava svojine vlasnika. Pravo svojine je po svojoj strukturi složeno pravo koje čine tri komponente: ovlašćenje držanja, ovlašćenje korišćenja i ovlašćenje raspolaganja. Ovlašćenje držanja je pravna mogućnost faktičke vlasti na stvari. Ovlašćenje korišćenja sastoji se u pravnoj mogućnosti preduzimanja materijalnih akata prema stvari radi izvlačenja koristi iz nje i može imati dva oblika: 1) upotreba stvari i 2) pribiranje plodova i drugih prihoda. Ovlašćenje raspolaganja ima dve komponente i to: faktičko i pravno raspolaganje. Plodouživanje je lična službenost koja se sastoji iz ovlašćenja upotrebe i pribiranja plodova sa tuđe stvari, bez povrede njene suštine. Lična službenost može da postoji samo na tuđoj a ne i na sopstvenoj stvari, pošto ona predstavlja ograničenje prava svojine vlasnika.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nepokretnosti koje su predmet ove parnice tuženi je nasledio na osnovu rešenja o nasleđivanju O. 5064/13 od 28.08.2013. godine, iza smrti svog pokojnog oca VV, bivšeg iz ... koji je preminuo dana 06.07.2013. godine, a koji je bio sin tužilje. Dakle, tuženom je tužilja baba po ocu. Predmetne nepokretnosti stečene su tako što su tužilja i njeno dvoje dece (otac tuženog i njegova sestra), nasledili, od tužiljinog pokojnog supruga, porodičnu kuću u ..., koju je tužilja prodala 1987. godine a kupoprodajnu cenu uložila u kupovinu predmetnog placa, na ime oca tuženog. Na tom placu započeta je izgradnja kuće koja je finansirana sredstvima ostvarenim radom tužilje i njenog sina a oca tuženog. U vreme kupovine placa i gradnje kuće, tužilja je živela u stanu površine 40 m2, koji je dobila od preduzeća gde je bila zaposlena i otkupila ga. Radni odnos tužilji je prestao 1989. godine pa je ona otišla u ..., gde je radila 2 godine a zarađeni novac slala sinu u svrhu okončanja izgradnje kuće. Otac tuženog, VV, oženio se 1988. godine, a kada je kuća izgrađena, 1991. godine, sa porodicom se u nju uselio. Predmetna kuća ima neto površinu od 86,6 m2 i sastoji se od hodnika, kupatila, ostave, kuhinje, dnevnog boravka i dve sobe. Veštačenjem je utvrđeno da prema tržišnoj vrednosti stambenog objekta i parcele na kojoj je izgrađen, udeo tužilje u izgradnji objekta iznosi 60% procenjene tržišne vrednosti stambenog objekta. Bračna zajednica roditelja tuženog prekinuta je 2006. godine, a tužilja se, nakon što se njena snaha sa kojom se nije slagala, iselila iz predmetne kuće, u kuću uselila i u njoj sada živi. Tužiljin stan na ... u ... nije uslovan za stanovanje. Ličnu penziju tužilja nije ostvarila a korisnik je porodične penzije koja iznosi 13.000,00 dinara. Predmetna stambena zgrada upisana je na ime pokojnog VV, na osnovu porodičnog dogovora između tužilje i njene dece o tome da ćerka ne ostvaruje imovinska prava na kući a da tužilja, zbog ulaganja u njenu izgradnju ima pravo da živi sa sinom, koji se obavezao da se o njoj stara. Taj sporazum je realizovan useljenjem tužilje u predmetnu kuću u kojoj i sada živi. Nakon smrti oca tuženog, odnosi parničnih stranaka su se poremetili pa tuženi, kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, u parničnom postupku traži iseljenje tužilje i predaju u posed predmetnih nepokretnosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev tužilje tako što je utvrdio njeno pravo plodouživanja na 1/2 dela predmetnih nepokretnosti jer to pravo, kao lična službenost, nije predmet tužiljinog tužbenog zahteva. To što se radi o stvarnom pravu koje je inače segment prava svojine, ne znači da je u zahtevu za utvrđenje prava svojine sadržan i zahtev za utvrđenje „nekog od segmenata tog prava“, kako je pogrešno zaključio drugostepeni sud pri odlučivanju pobijanom presudom. Pravo svojine postoji na sopstvenoj a pravo službenosti na tuđoj stvari pa se ne radi o istim pravima.

Odradbom člana 3.stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku.

Pošto tužilja nije tražila utvrđenje postojanja lične službenosti u svoju korist na nepokretnostima koje su u vlasništvu tuženog, nego je tražila utvrđenje sopstvenog prava svojine u delu od 3/5 na predmetnim nepokretnostima, sledi da je drugostepenom presudom prekoračen tužbeni zahtev tako što je odlučeno o drugome a ne o onome što je tužbom traženo.

Odluka o troškovima parničnog postupka je ukinuta jer zavisi od odluke o glavnoj stvari, shodno odredbi člana 163.stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenim odredbe člana 417. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić