Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1641/20 od 03.02.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 17/20 od 26.02.2020. godine, u delu stava prvog izreke, alineja od prve zaključno sa dvanaestom, u odnosu na tužbeni zahtev tužioca AA na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade i uplatu tužiocu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, na utužene iznose zarade za 2013. godinu i u delu za doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, za utuženi period. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 17/20 od 26.02.2020. godine, u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu AA na ime manje isplaćene zarade za period od januara 2014. do januara 2015. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate, kao i da mu na dosuđene novčane iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invaldsko osiguranje. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba i potvrđena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke, alineja od prve zaključno sa sedamnaestom, u odnosu na tužbeni zahtev tužioca BB na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade i doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje na utužene iznose zarade za 2012. i 2013. godinu, kao i u delu za doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, za utuženi period. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda, u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu BB na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade, za period od januara 2014. do januara 2015. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate, kao i da mu na dosuđene novčane iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom petim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda, u delu stava trećeg izreke, alineja od prve zaključno sa šesnaestom, u odnosu na tužbeni zahtev tužioca VV za isplatu naknade štete zbog manje isplaćene zarade i doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za utužene iznose razlike zarade u 2012. i 2013. godini, kao i u delu za doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, za utuženi period. Stavom šestim izreke, preinačena je prvostepena presuda, u delu stava trećeg izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu VV na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade, za period od januara 2014. do januara 2015. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa do isplate, kao i da mu na dosuđene novčane iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom sedmim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom, petom i šestom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka i obavezan tuženi da tužiocima naknadi parnične troškove u iznosu od 202.470,00 dinara. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 117.270,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u stavu drugom, četvrtom i šestom izreke kojima su usvojene žalbe tužilaca i preinačena prvostepena presuda i u stavu osmom izreke kojim je tuženi obavezan da tužiocima naknadi parnične troškove, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužioci nisu podneli odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu u Privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. (inače osnivaču društva „Kolubara Metal“), koje statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP “Elektroprivreda Srbije“ Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene iz Ogranka „Kolubara Metal“ opšte akte poslodavca prethodnika (Kolektivni ugovor od 27.07.2012. godine) još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine. Nakon statusne promene, tuženi poslodavac sledbenik nije utvrđivao jedinstvenu cenu rada časa za sve zaposlene, već posebnu cenu radnog časa za Ogranak „Kolubara Metal“ dok nije donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta Ogranak „Kolubara Metal“ kojim su radna mesta u tom ogranku vrednovana istim koeficijentima za obračun zarada kao i u ostalim ograncima koji posluju u sastavu tuženog, a zatim u februaru mesecu 2015. godine jedinstveno utvrđena cena rada za sve zaposlene kod tuženog stupanjem na snagu novog Posebnog kolektivnog ugovora za JP „Elektroprivreda Srbije“. U periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, vrednost radnog časa za zaposlene Ogranku „Kolubara Metal“ utvrđivana je za svaki mesec na osnovu sporazuma zaključenih između direktora tuženog poslodavca sledbenika i Sindikalne organizacije „Kolubara“ čiji je član Sindikalna organizacija „Kolubara Metal“, odnosno između direktora tuženog i Sindikalne organizacije „Kolubara Metal“. Tužioci na ime naknade štete potražuju pojedinačne mesečne iznose koji predstavljaju razliku između zarade koju su ostvarivali kao zaposleni u privrednom društvu „Kolubara Metal“ u periodu od jula 2012. do decembra 2013. godine, a zatim u Ogranku „Kolubara Metal“ u periodu od januara 2014. do januara 2015. godine u odnosu na zaradu zaposlenih u drugim ograncima RB „Kolubara“.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je poslodavac „Kolubara Metal“ Vreoci d.o.o. kao samostalni privredni subjekat do 31.12.2013. godine, imao pravo da svojim kolektivnim ugovorom propiše postupak za određivanje cene rada u slučaju izmenjenih oklonosti i da je takav kolektivni ugovor tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da primenjuje još godinu dana posle preuzimanja zaposlenih, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu. Odredba člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ davala je mogućnost da se vrednost radnog časa određuje i u višem i u nižem iznosu od cene rada kod tuženog, i to na osnovu sporazuma sa sindikatom. Prvostepeni sud smatra da je u spornom periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine zarada zaposlenih Ogranku „Kolubara Metal“ obračunavana na osnovu saglasne izjave volja predstavnika zaposlenih i tuženog poslodavca i da u odsustvu dokaza da su ti sporazumi bez pravnog dejstva u smislu apsolutne ili relativne ništavosti, oni proizvode pravno dejstvo. Prema stanovištu prvostepenog suda, u prisustvu pravnog dejstva sporazuma, koji imaju karakter ugovora, sud nema ovlašćenja da ceni zakonitost sporazuma, niti da ocenjuje reprezentativnost sindikata koji su ih zaključili. Pošto su koeficijenti radnih mesta u Ogranku „Kolubara Metal“ bili veći od koeficijenata za ista radna mesta u drugim ograncima tuženog, dana 16.01.2015. godine je doneta Odluka o izmeni i dopuni Odluke o organizaciji i sistematizaciji poslova RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac - Ogranak „Kolubara Metal“ Vreoci, a dana 30.01.2015. godine i Odluka o izmenama Odluke o koeficijentima poslova u RB „Kolubara“, kojima su koeficijenti za obračun zarada za ista radna mesta u svim organizacionim jedinicama tuženog izjednačeni.

Pobijanom drugostepenom presudom u delu koji se ne osporava podnetom revizijom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev tužilaca na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za tužioca AA u 2013. godini, a za tužioce BB i VV u 2012. i 2013. godini sa obrazoženjem da je poslodavac prethodnik „Kolubara Metal“ d.o.o. imao ovlašćenje da za 2012. i 2013. godinu u kojoj je poslovao kao samostalno privredno društvo izvrši obračun i isplatu zarade na način propisan odredbama člana 33. st. 2. i 3. Kolektivnog ugovora.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu tako što je obavezao tuženog da tužiocima isplati na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade utvrđene novčane iznose za period od januara 2014. do januara 2015. godine. Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je, primenjujući Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika, tuženi kao poslodavac sledbenik bio ovlašćen da sa sindikatom zaključi sporazum o vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ u manjoj vrednosti od vrednosti radnog časa određenog za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Drugostepeni sud smatra da je poslodavac sledbenik, u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Zaključuje da su bez opravdanog razloga zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene zbog čega tužioci imaju pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period.

Ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“ predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačan mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku, pa oni proizvode pravno dejstvo. U pobijanoj drugostepenoj presudi sud zaključuje da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđenu manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“. Neprihvatljivo je stanovište iz pobijane presude da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužioci i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno je druogostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocima isplati na ime naknade štete razliku zbog manje isplaćene zarade za period od januara 2014. do januara 2015. godine.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka sadržana u drugom stavu izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u ukupnom iznosu od 73.514,10 dinara, i to za: sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 24.605,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 36.908,46 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća - sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić