Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga, na osnovu člana 403. stav 2. tačka. 2. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13- US, 74/13-US, 55/14, 87/2018 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na osnovu Aneksa ugovora o radu iz avgusta 2015. godine, kao poslodavca sledbenika „Železnica Srbije“ AD Beograd. Tužiocu tuženi nije isplaćivao naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora počev od avgusta 2002. godine. Ugovorom o radu je osnovna zarada regulisana kao proizvod vrednosti jednog radnog časa i koeficijenta posla i prosečnog mesečnog fonda časova od 174 časa, uvećana za poreze i doprinose. Kod tuženog je kolektivnim ugovorom utvrđeno da je u vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada, i vrednost od 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na 1 radni čas. Iz kolektivnog ugovora tuženog, ugovora o radu i obračunskih lista za tužioca nije moguće utvrditi koji procenat ili nominalni iznos zarade se odnosi na troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ugovorom o radu za tužioca nije regulisano pravo na naknadu za ishranu na radu i regres za godišnji odmor, a uvidom u obračunski list, odnosno u obračun zarade za tužioca za utuženi period je utvrđeno da tužiocu nisu isplaćivani naknada troškova za ishranu u toku rada i 1/12 regresa za godišnji odmor. Istim nalazom i mišljenjem veštaka utvrđena je visina neisplaćenog regresa za godišnji odmor za utuženi period, kao i naknada na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada. Tužbeni zahtev je opredeljen prema nalazu i mišljenju veštaka.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u obavezi da isplati sporna novčana potraživanja naknade troškova ishrane i regresa, primenom odredaba člana 118. tačka 5. i tačka 6. Zakona o radu, člana 5. stav 1. Aneksa kolektivnog ugovora, člana 61. Kolektivnog ugovora tuženog i člana 57. stav 2. Kolektivnog ugovora za „Železnice Srbije“ od 2015 godine, kojima je utvrđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za godišnji odmor. Opštim aktima tuženog nije konkretizovano pravo tužioca na ovu vrstu naknade, jer njihova visina nije utvrđena u nominalnom iznosu, te se ne može utvrditi visina naknade, pri čemu mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene. U nedostatku konkretne regulative sud je prihvatio obračun naknada za ishranu u toku rada i regres prema visini koja je bila određena ranijim Kolektivnim ugovorom za javno železničko preduzeće „Beograd“ („Sl. glasnik br 37/95, 11/96, 54/97, 60/97, 33/98, 42/99 i 7/00), odnosno primenom parametara koje je poslodavac prethodnik tuženog primenjivao prilikom obračuna predmetnih naknada, čime ne primenjuje nevažeći opšti akt, već koristi poznate parametre koje je tuženi, odnosno njegov poslodavac prethodnik primenjivao prilikom obračuna i isplate naknada.

Drugostepeni sud je našao da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, ali je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu jeste predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, ali je utvrđivanje uslova, visine i načina isplate prepušteno autonomnom regulisanju putem kolektivnog ugovora i ugovora o radu. Opštim aktima tužiočevog poslodavca - aneksom kolektivnog ugovora iz 2006. godine i kolektivnim ugovorom iz 2015. godine ugovoreno je da je naknada troškova za ishranu i regres uključena u vrednost jednog radnog časa, odnosno u osnovnu zaradu zaposlenog. U takvoj situaciji, po shvatanju drugostepenog suda, tužilac ne može osnovano potraživati isplatu ovih naknada, jer je to pravo ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada. Drugostepeni sud smatra da ni u posebnim, ni u opštim propisima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca na naknadu traženih troškova, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora po kom bi to pravo mogao ostvariti. Smatra neprimenjivim parametre iz ranijih kolektivnih ugovora poslodavca prethodnika tuženog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom sporu drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada (ako poslodavac nije ovo pravo obezbedio na drugi način) i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, a stavom 2. da visina troškova za ishranu u toku rada mora biti izražena u novcu.

Konkretizacija ovih prava tužioca nije izvršena. Iz kolektivnim ugovorom predviđene vrednosti radnog časa za obračun zarade, ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, niti je iskazana u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pritom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu zarade. Ukoliko bi se prihvatilo stanovište da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja njihove visine u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i nije pravilno. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tužiocu predmetne naknade nisu isplaćene, već da je izostala isplata, a tuženi je u pogledu isplate navedenih naknada citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Kod takvog stanja stvari, potrebni su parametri prema kojima bi se dobile realne vrednosti obroka i regresa kojima se može postići svrha kojoj ove naknade služe. Revizijski sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno odredio parametre i utvrdio pripadajuću naknadu tužiocu, koja odražava realnu ekonomsku vrednost potrebnu za naknadu troškova ishrane u toku rada, odnosno regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojima se postiže svrha zakonom predviđenog prava zaposlenog, odnosno obaveze poslodavca, te pravilno obavezao tuženog na isplatu, sa zakonskim zateznim kamatama od dospeća svakog pojedinačnog iznosa do isplate, po odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilna je i odluka o troškovima prvostepenog postupka.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužiocu su, na osnovu člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, na osnovu određenog zahteva tužioca, dosuđeni troškovi postupka po reviziji u iznosu od 12.000,00 dinara na ime sastava revizije, primenom Advokatske tarife, i za sudsku taksu za reviziju iznos od 3.800,00 dinara primenom Zakona o sudskim taksama, ukupno 15.800,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić