U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac predsednika veća, Dragane Marinković i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih AD ''Železnice Srbije'' Beograd i AD za železnički prevoz robe ''Srbija Kargo'' Beograd, koga zastupa Snežana Radenković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2540/20 od 01.10.2020. godine, u sednici održanoj 07.07.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE ispravljena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2540/20 od 01.10.2020. godine, tako što SE ODBIJAJU kao neosnovane žalbe tuženih i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2795/17 od 05.11.2019. godine, u stavu trećem, četvrtom i petom izreke.

OBAVEZUJU SE tuženi da tužiocu isplate 14.400,00 dinara na ime troškova revizijskog postupka u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2795/17 od 05.11.2019. godine, stavom prvim i drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani osnovni tužbeni zahtevi kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu da mu solidarno na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor isplate iznose bliže označene u tim stavovima izreke, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, po dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom trećim i četvrtim izreke, usvojen je eventualni tužbeni zahtev, pa su tuženi obavezani da tužiocu solidarno na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplate iznose bliže označene u tim stavovima izreke. Stavom petim izreke, tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove postupka od 126.664,00 dinara, sa kamatom od izvršnosti do isplate.

Ispravljenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2540/20 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi solidarno obavežu da tužiocu isplate na ime naknade za ishranu u toku rada u periodu od septembra 2014. godine do avgusta 2015. godine, i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za isti period u novčanim iznosima po mesecima i sa kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženom AD ''Železnice Srbije'' Beograd na ime troškova postupka isplati 5.509,00 dinara, a tuženom AD za železnički prevoz robe ''Srbija Kargo'' 17.509,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) i našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je zaposlen kod prvotuženog do septembra 2015. godine, kada je sa drugotuženim zaključio Aneks ugovora o radu od 28.08.2015. godine. U ovoj parnici tužilac potražuje isplatu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za godišnji odmor za period od septembra 2014. godine do avgusta 2015. godine. Tužiocu nije isplaćivana naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, tuženi nije dostavljao tužiocu obračun zarade koji u sebi sadrži vrednost za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora za ceo utuženi period, niti su ove naknade u obračunskim listama tužioca posebno iskazane za utuženi period. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje odmora utvrđena iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu solidarno isplate iznose bliže određene u izreci sa pripadajućom kamatom. Međutim, drugostepenom odlukom preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen, uz zaključak drugostepenog suda da se, u skladu sa odredbom člana 105. stav 3. u vezi člana 118. stav 5. i 6. Zakona o radu, pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da su u konkretnom slučaju ove naknade isplaćene tužiocu u okviru vrednosti radnog časa, na osnovu čega nalazi da je tuženi ispunio svoju obavezu u pogledu isplate traženih naknada.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 61/05, koji se primenjuje od 01.01.2006. godine), predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Dakle, počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovarati manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onoga koji je predviđen Opštim Kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka.

Odredbom člana 57. stav 1. Kolektivnog ugovora „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/2015), propisano je da vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje se u skladu sa zakonom i drugim aktima. Vrednost jednog radnog časa za obračun i isplatu zarade može se usklađivati kvartalno i šestomesečno, a stavom 2. istog člana propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud osnovano zaključuje da konkretizacija ovog prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 4/2015), a koja je identična i u Aneksu Kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ br. 4/06), nije izvršena, te da se iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može utvrditi i koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, niti je u nominalnom iznosu određena u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Pri tom, visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora, mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovu stručnu spremu, radno mesto i koeficijent za obračun i isplatu plate. To znači da ukoliko bi se prihvatilo stanovište drugostepenog suda da je vrednost ovih troškova uračunat u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi bila u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, što se ne može prihvatiti i ne bi bilo pravilno.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepenom presudom pravilno usvojen tužbeni zahtev tužioca nakon što je prvostepeni sud, uz pravilnu primenu materijalnog prava, utvrdio da tužilac ima pravo na naknadu troškova za ishranu i regres, da Kolektivnim ugovorom tuženog, kao ni drugim opštim aktom u spornom periodu visina ovih naknada nije utvrđena, niti je plaćena zaposlenima, što čini osnovanim tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje dosuđene iznose na ime naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prema parametrima iz kolektivnog ugovora.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 14.400,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12). Troškovi sudskih taksa u zahtevu nisu opredeljeni u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić