U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., Opština ..., koga zastupa punomoćnik Milan Ristić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva pravde, Osnovnog suda u Bujanovcu, koga zastupa Državno pravobranilaštvo – Odeljenje u Leskovcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca na presudu Višeg suda u Vranju Gž 4912/18 od 16.10.2019. godine, u sednici održanoj 09.09.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž 4912/18 od 16.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu Prr1 23/16 od 01.03.2017. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu plati naknadu imovinske štete zbog nesprovođenja rešenja I br. 368/07 od 18.10.2007. godine u iznosu od 100.000,00 dinara, na ime glavnog duga sa kamatom na ovaj iznos u smislu člana 277. ZOO počev od 15.05.2006. godine pa do konačne isplate, iznos od 20.094,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. ZOO počev od 15.05.2006. godine, do konačne isplate i iznos od 18.749,00 dinara, na ime troškova po rešenju I br. 368/07 od 18.10.2007. godine sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. ZOO počev od 18.10.2007. godine, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih 100.000,00 dinara do traženih 342.456,65 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati 13.500,00 dinara od izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Vranju Gž 4912/18 od 16.10.2019. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu Prr1 br. 23/16 od 01.03.2017. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade imovinske štete zbog nesprovođenja izvršenja I br. 368/07 od 18.10.2007. godine plati 100.000,00 dinara, na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. ZOO počev od 15.05.2006. godine pa do konačne isplate, 20.094,00 dinara, na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. ZOO počev od 15.05.2006. godine, do konačne isplate i iznos od 18.749,00 dinara, na ime troškova izvršenja po rešenju I br. 368/07 od 18.10.2007. godine, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu člana 277. ZOO počev od 18.10.2007. godine pa do konačne isplate, kao i da mu isplati troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj isplati na ime troškova parničnog postupka 18.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presuda. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj isplati na ime troškova drugostepenog postupka 12.000,00 dinara u roku od 8 dana do dana prijema otpravka presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 – u daljem tekstu ZPP) u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. istog Zakona i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupu nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Višeg suda u Vranju R4I br. 11/16 od 27.04.2016. godine utvrđeno je da je tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Bujanovcu u predmetu I broj 368/07, a koji sada nosi broj I 7256/10 i koji postupak izvršenja se sprovodi prema izvršnom dužniku D.P. „BB“ ... i zbog toga potražuje naknadu imovinske štete zbog nesprovođenja izvršenja. Štetu je opredelio na iznos od 342.456,65 dinara na ime glavnog duga sa kamatom, iznos od 20.094,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa kamatom, na ime troškova izvršenja po rešenju I broj 368/07 od 18.10.2007. godine sa kamatom, kao i troškova parničnog postupka koliko budu izneli do okončanja postupka.

Prvostepeni sud je na osnovu sprovedenih dokaza našao da je tužbeni zahtev delimično osnovan. Tužiocu je utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku rešenjem Osnovnog suda u Bujanovcu R4I br. 11/16 od 27.04.2016. godine, a u vezi postupka u predmetu u kojem je sprovođeno izvršenje radi naplate njegovog potraživanja. Tužilac je tržio da se izvrši zabeležba na poslovnoj zgradi izvršnog dužnika G.P. „BB“ d.o.o. na katastarskoj parceli broj .../... – zemljište pod zgradom - objektom površine 510 m2, KO ... . Sud je prihvatio predlog i izvršena je zabeležba rešenja o izvršenju I broj 268/07 od 18.10.2007. godine. Osnovni sud u Bujanovcu je dana 20.04.2016. godine doneo rešenje I broj 7256/10 kojim je obustavljen postupak izvršenja i ukinute sve sprovedene radnje. Tužiocu potraživanje nije namireno. Polazeći od odredbe člana 32. stav 1. i člana 34. stav 2. Ustava Republike Srbije, člana 6. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 26. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, prvostepeni sud je našao da je zahtev delimično osnovan pa je tužiocu na ime naknade štete dosudio iznos od 100.000,00 dinara. U preostalom delu tužbeni zahtev je odbio kao neosnovan.

Viši sud je, odlučujući po žalbi, zaključio da je u ovoj pravnoj stvari pravilno utvrđeno činjenično stanje ali da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Prvostepeni sud je svoju odluku zasnovao na rešenju Višeg suda u Vranju R4I broj 11/16 od 27.04.2016. godine, kojim je utvrđeno da je ovde tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu I 368/07 i dosuđena mu primerena naknada u iznosu od 30.000,00 dinara. To rešenje je doneto primenom člana 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 116/08...78/11...101/13). Te odredbe su prestale da važe 01.01.2016. godine, jer je u međuvremenu donet novi Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/2015). Zakon o uređenju sudova nije predviđao mogućnost podnošenja tužbe za naknadu neimovinske i imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Mogućnost podnošenja tužbe za novčano obeštećenje kao i za naknadu imovinske štete predviđena je tek odredbom čl. 26. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, budući da je članom 34. stav 1. tog zakona propisano da se postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova, nastavlja prema tom zakonu. Tužilac je bio dužan da podnese prigovor u smislu odredbi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i tek nakon pravnosnažnosti usvajajuće odluke po prigovoru mogao je da potražuje odgovarajuću štetu, što nije učinio. Stoga je usvojio žalbu tužene i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je na tako utvrđeno činjeničnog stanje pravilno drugostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbu člana 34. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“ broj 40/2015) koji Zakon se primenjuje od 01.01.2016. godine, kada je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete odbio.

Odredbom člana 34. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je propisano da se postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova, nastavlja prema tom zakonu, a ovaj zakon primenjuje se na postupke koji nisu okončani u vreme pokretanja postupka ako je eventualno povreda prava nastala pre početka primene odredaba članova 8a-8v Zakona o uređenju sudova, a o njoj nije odlučivao Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi i na postupke koji nisu okončani u vreme pokretanja postupka, ako je eventualna povreda prava nastala posle prestanka važenja napred navedenih odredaba Zakona o uređenju sudova.

Stoga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno zaključuje drugostepeni sud da tužilac, u konkretnom slučaju nema pravo da po odredbi člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku traži naknadu materijalne štete, budući da mu prethodno nije utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u skladu sa tim zakonom, već primenom odredaba članova 8a, 8b i 8v Zakona o uređenju sudova. Tužilac je po osnovu tako utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku mogao naknadu imovinske štete potraživati u postupku pred Ustavnim sudom po ustavnoj žalbi, što je jedan broj izvršnih poverilaca koji su bili u istom položaju kao i ovde tužilac i učinio.

Navod tužioca iz revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz razloga što je pogrešno protumačio da je povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku utvrđena rešenjem Višeg suda u Vranju R4 I 409/15 od 31.03.2016. godine, utvrđena primenom ranije važećeg Zakona o uređenju sudova, a ne primenom Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, budući da je predmetno rešenje doneto nakon stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, je neosnovan. Naime, činjenica da je rešenje kojim je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom predmetu doneto nakon stupanja na snagu, odnosno, početka primene Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne znači automatski da je povredu prava na suđenje u razumnom roku trebalo ceniti primenom odredaba tog zakona, budući da je tužilac predlog za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku nadležnom sudu podneo tokom 2015. godine, dakle pre stupanja na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a da je odredbom člana 34. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku upravo propisano da će se postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je do dana stupanja na snagu tog zakona pokrenut prema Zakonu o uređenju sudova, nastaviti prema Zakonu o uređenju sudova, što je pravilno učinio i Viši sud u Vranju.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode u reviziji tužioca, pa je našao da su bez uticaja na pravilno i zakonito donetu odluku drugostepenog suda.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom i trećem izreke presude.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić