Privredni apelacioni sud je presudom 8Pž 5441/18 od 03.12.2020. godine odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Kragujevcu 1P 920/2017 od 09.07.2018. godine u 2, 3. i 4. stavu izreke.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu reviziju kojom presudu pobija u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u 2. stavu, u 3. stavu koji se odnosi na isplatu iznosa od 47.266 evra i u 4. stavu izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku učinjene u drugostepenom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i odlučio da je revizija tuženog osnovana.

U pobijanom delu nižestepene presude donete su na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema činjeničnom stanju na kome su presude zasnovane, tužilac i tuženi su zaključili Ugovor o isporuci i montaži opreme dana 03.04.2015. godine kojim je ugovorena isporuka, montaža i puštanje u rad opreme u svemu prema ponudi broj 25/15 isporučioca, ovde tuženog, koja čini sastavni deo ugovora. Ukupna vrednost ugovora određena je u članu 2. na iznos od 275.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja, pri čemu u cenu nije ukalkulisan PDV, a plaćanje ugovorene cene određeno je na način da se 45.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti plaća avansno, odmah nakon potpisivanja ugovora, 94.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti 25.04.2015. godine, 68.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti nakon završetka montaže i potpisivanja zapisnika o primopredaji i 68.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti do 19.03.2016. godine. Rok isporuke ugovoren je u članu 3. ugovora na 5 meseci od dana uplate avansnih sredstava, stim da tuženi ima pravo na produženje roka u slučajevima više sile i neurednog ispunjenja obaveze iz člana 2. ugovora od strane tužioca. Tužilac je tuženom uplatio 3.500.000,00 dinara dana 03.04.2015. godine, kada je i potpisan ugovor, po avansnom računu tuženog od 02.04.2015. godine. Zatim je 14.04.2015. godine uplatio na račun tuženog 2.400.000,00 dinara po avansnom računu tuženog od istog dana, zatim 27.04.2015. godine iznos od 6.100.000,00 dinara po avansnom računu od istog dana, 02.05.2015. godine 2.400.000,00 dinara po avansnom računu od istog dana. Ponudom tuženog na osnovu koje je zaključen ugovor, broj 25/15 od 27.03.2015. godine, definisana je kao predmet ugovora linija za proizvodnju po ceni od 275.000 evra + PDV sa montažom i puštanjem u rad, rokom izrade od 150 dana od dana uplate avansa i načinom i dinamikom plaćanja po ugovoru. Računom broj 12/15 od 10.07.2015. godine je tuženi fakturisao tužiocu deo opreme koji je do tog trenutka izradio, na ukupni iznos od 12.000.000,00 dinara, sa PDV-om 14.400.000,00 dinara, sve plaćeno po prethodno ispostavljenim avansnim računima tuženog. Tužilac je taj račun vratio tuženom uz obrazloženje da roba navedena u računu nije isporučena. U dopisu tuženog naslovljenom kao „stanje dugovanja i potraživanja“, navedeno je da naručilac nije ispunio ugovor i da je u toku juna 2015. godine postignut dogovor da dalje plaćanje preuzme firma Balkatron, koja je i plaćala po usmenom dogovoru i plaćanje je još uvek u toku, da je oprema fakturisana firmi Balkatron i da se očekuje da će dugovanja po fakturi biti izmirena, da je vlasnik tužioca u usmenom razgovoru rekao da želi da mu se novčana sredstva vrate i da je tuženi saglasan da, kada firma Balkatron izmiri svoje dugovanje, tužiocu vrati sumu plaćenu po avansnim računima. U postupku je utvrđeno šta je od opreme tuženi proizveo, i da proizvedeno ne čini liniju za proizvodnju krem banane iz ponude tuženog, te da tužilac navedenu opremu nije preuzeo od tuženog. Vrednost proizvedene opreme je 9.929.640,00 dinara, a uključujući i dve fondan mašine je 12.000.000,00 dinara. Mogul za livenje proizvoda u skrobu, koji nesporno tuženi nije proizveo kao deo ugovorene linije, po svojoj vrednosti čini 2/3 od ukupno ugovorene cene po ugovoru.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica je drugostepeni sud zaključio da su ispunjeni uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane tuženog, odnosno za raskid ugovora zbog nedostataka koji delo čine neupotrebljivim.

Pre svega, drugostepeni sud zaključuje da je od ukupno ugovorene cene samo iznos od 45.000 evra + PDV definisan kao avans, dok ostale tri rate po definisanoj dinamici plaćanja ugovorene cene se u ugovoru ne nazivaju avansom, pa se ugovoreni rok za isporuku tuženom računa od dana isplate iznosa od 45.000 evra + PDV. Ipak, drugostepeni sud rezonuje i da, sve i da je obaveza na isporuku opreme tuženom bila uslovljena uplatom i druge rate po ugovoru u iznosu od 94.000 evra + PDV koju je tužilac trebalo da uplati do 25.04.2015. godine, i tada tuženi nije mogao pravdati svoje zadocnjenje u ispunjenju ugovorne obaveze neplaćanjem dela druge rate u iznosu od 47.266 evra, naročito s obzirom na nespornu činjenicu da je tužilac do 02.05.2015. godine tuženom platio ukupno 119.534 evra.

Ovakav zaključak drugostepenog suda nema utemeljenje u materijalnom pravu. Ni drugostepeni sud u obrazloženju pobijane presude ne daje pravne razloge ovakvog zaključivanja.

Dalje, na osnovu prethodnih zaključaka, drugostepeni sud zaključuje da je tužilac strana verna ugovoru i da je nakon isplate 119.534 evra na ime ugovorene cene imao pravo da očekuje izvršenje obaveza sa strane tuženog na isporuku i montažu kompletne linije za rad, kao zaokruženog tehnološkog procesa. Zbog toga drugostepeni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju ne radi o zadocnjenju tuženog u izvršenju obaveze, već o neizvršenju ugovorne obaveze, jer ni do ugovorenog roka, pa ni naknadno tuženi nije izradio mašine koje čine zaokružen tehnološki proces linije iz ugovora.

Ni ovaj zaključak drugostepenog suda nema utemeljenje u materijalnom pravu.

Na osnovu takvih zaključaka je drugostepeni sud smatrao da tužilac ima pravo da raskine ugovor i da traži vraćanje datog avansa, a da nema obavezu da tuženom plati ugovorenu naknadu. Smatra da se ne radi o jednostranom raskidu ugovora od strane naručioca u smislu odredbe člana 629. Zakona o obligacionim odnosima, jer su nastupili uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja obaveza od strane tuženog, kao poslenika, odnosno za raskid ugovora zbog neupotrebljivosti dela.

Revizijski sud nalazi da je pogrešna primena materijalnog prava izražena u drugostepenoj presudi zbog sledećeg. Prema odredbama člana 607. Zakona o obligacionim odnosima, poslenik, što je u konkretnom slučaju tuženi, dužan je da izvrši delo kako je ugovoreno, za određeno vreme, i ne odgovara za zadocnjenje nastalo zbog toga što mu naručilac, u ovom slučaju tužilac, nije isplatio dužan predujam, i uopšte za zadocnjenje nastalo ponašanjem naručioca. Prema utvrđenoj sadržini ugovora, ugovorenu cenu od 275.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa PDV-om tužilac je trebalo da plati u iznosu od 45.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti avansno odmah nakon potpisivanja ugovora i 94.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti 25.04.2015. godine. Iznos od 68.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti trebalo je da plati nakon završetka montaže i potpisivanja zapisnika o primopredaji, i 68.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti do 19.03.2016. godine. Iz ovakve odredbe ugovora proizilazi za pravilan zaključak da se tužilac obavezao da tuženom predujmi iznos od 45.000 evra + PDV i iznos od 94.000 evra + PDV. Ovaj zaključak proizilazi iz sadržine odredbe ugovora po kojoj ostatak tužilac treba da plati nakon završetka montaže. Predujam ili avans, jeste davanje određenog novčanog iznosa unapred, za još neisporučenu robu ili neizvršeno delo po ugovoru. Kada je ugovoreno da se iznos od 45.000 evra sa PDV- om plati odmah nakon potpisivanja ugovora, a iznos od 94.000 evra + PDV 25.04.2015. godine, a nakon završetka montaže i potpisivanja zapisnika o primopredaji ostatak, tada nema razloga da se iznos od 94.000 evra + PDV plativ 25.04.2015. godine ne smatra predujmom ili avansom. I taj iznos dospeva pre završetka montaže i potpisivanja zapisnika o promopredaji, dakle pre ispunjenja ugovorne obaveze na strani tuženog. Deo tog iznosa je tužilac platio po avansnim računima tuženog, dakle kao avans.

Dalje, prema ugovorenim uslovima tuženi je imao rok za isporuku od 5 meseci od dana uplate avansnih sredstava, odnosno predujma. Tužilac nije isplatio ceo ugovoreni predujam, odnosno avans. Prema tome, nije proteklo vreme određeno ugovorom od 5 meseci od dana uplate avansnih sredstava, te tuženi nije u docnji sa ispunjenjem ugovornih obaveza. Zbog toga nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovora sa strane tužioca po odredbi člana 124. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj odredbi, u dvostranim ugovorima, kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može zahtevati ispunjenje obaveza ili pod propisanim uslovima raskinuti ugovor prostom izjavom. Protivno zaključku nižestepenih sudova, tužilac nije strana verna ugovoru, jer on nije platio ceo ugovoreni predujam do ugovorenog roka. Na osnovu nesporne činjenice da je platio 14.400.000,00 dinara po avansnim računima tuženog do 02.05.2015. godine, ne oslobađa ga obaveze da plati i preostali iznos od 47.266 evra kao ugovoreni predujam, te kako nije ispunio obavezu po ugovoru, tužilac ne može raskinuti ugovor zbog neispunjenja obaveze na strani tuženog, za koju obavezu tuženi nije u docnji.

Drugostepeni sud zaključuje da se ne radi ni o zadocnjenju sa strane tuženog, već o neispunjenju ugovorne obaveze. Za to se ne vide razlozi u obrazloženju drugostepene presude. Takav zaključak ne stoji jer nije utvrđeno da je ugovor raskinut i da je sa strane tuženog ostala neispunjena obaveza.

Iako je zaključio da tuženi nije ispunio ugovorenu obavezu, drugostepeni sud zaključuje da na strani tuženog postoji nedostatak u ispunjenju koji delo čini neupotrebljivim. Ovaj zaključak je u suprotnosti sa prethodnim zaključkom da tuženi nije ispunio ugovornu obavezu. Neispunjenje ugovora i ispunjenje ugovora sa nedostatkom su različite kategorije. O nedostacima koji delo čine neupotrebljivim može se govoriti kada delo bude predato naručiocu, što konkretno nije slučaj. Ovde se radi o tome da je tuženi kao poslenik delimično izveo ugovorene radove na proizvodnji ugovorene linije, i da izrađeni deo opreme nije predat tužiocu. Prema tome ne stoje razlozi za raskid ugovora zbog nedostataka koji delo čine neupotrebljivim, kako to smatra drugostepeni sud.

U utvrđenom činjeničnom stanju sudovi nisu imali uslova za zaključak da se ne radi o jednostranom raskidu ugovora sa strane tužioca po odredbi člana 629. Zakona o obligacionim odnosima. Nisu imali razloga zbog toga, što naručeni posao sa strane tuženog nije dovršen, a nije dovršen u uslovima kada ni tužilac nije predujmio ugovoreni novčani iznos. Iz utvrđenih činjenica ne proizilazi da je razlog zbog koga tužilac želi da raskine ugovor u odstupanju od ugovorenih uslova sa strane tuženog, u smislu odredbe člana 608. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da tuženi nije radio kako treba na izvršenju ugovorenog dela i da će zbog toga izvršeno delo imati nedostatke, niti da je o tome naručilac upozorio tuženog poslenika i odredio mu primereni rok da rad saobrazi svojim obavezama. Prema stanju u spisima predmeta, pre svega sadržini tužbe, proizilazi da je razlog za raskid od strane tužioca to što tuženi nije isporučio ugovorenu opremu u roku od 5 meseci računajući od poslednje uplate tužioca 20.05.2015. godine.

Prema iznetom proizilazi zaključak da su nižestepeni sudovi mimo odredaba ugovora smatrali predujmom samo iznos od 45.000 evra + PDV u dinarskoj protivvrednosti, što bi značilo da je rok za ispunjenje bio 5 meseci upravo od zaključenja ugovora kada je taj iznos tužilac po ugovoru i trebalo da plati. Međutim, tako nije ugovoreno, već je ugovoren rok za isupnjenje obaveze tuženog 5 meseci od upalte predujma i u iznosu od 94.000 evra + PDV 25.04.2015. godine, što tužilac nije platio. Prema tome, zaključak nižestepenih sudova o ispunjenosti uslova za raskid ugovora sa strane tužioca zbog neispunjenja ugovorne obaveze sa strane tuženog nije utemeljen na utvrđenim činjenicama ni na pravilnoj primeni materijalnog prava kako je napred ukazano. Stoga se za sada ne može prihvatiti za pravilnu odluka o usvajanju tužbenog zahteva za isplatu iznosa od 14.400.000,00 dinara na ime povraćaja avansa sa zakonskom zateznom kamatom od 20.05.2015. godine do isplate, niti odluka o odbijanju protivtužbenog zahteva za isplatu 47.266 evra na ime preostalog dela prve rate dospele 26.04.2015. godine po navedenoj odredbi ugovora.

Nižestepeni sudovi nisu raspravili okolnosti u vezi dopisa tuženog u kome je navedeno da postoji usmeni sporazum među strankama iz juna 2015. godine, po kome je tuženi saglasan da tužiocu vrati sumu plaćenu po avansnim računima kada firma Balkatron izmiri svoje dugovanje prema tužiocu. Iz takvog nepotpunog utvrđenja ovih činjenica, na kojima je zasnovana drugostepena presuda, proizilazi da se tuženi saglasio da tužiocu vrati iznos primljenog avansa, ali nije jasno zašto i pod kojim uslovima.

Prema iznetom, zaključak je da nisu raspravljene bitne činjenice od značaja za ocenu da li su ispunjeni uslovi za raskid ugovora jednostranom izjavom tužioca kao naručioca, ili uslovi za raskid ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze sa strane tuženog poslenika, te kakva je volja ugovornih strana u sporu, s obzirom na utvrđenu sadržinu dopisa tuženog tužiocu povodom zahteva tužioca za vraćanje plaćenog avansa. To su razlozi zbog kojih su u pobijanom delu ukinute prvostepena i drugostepena presuda, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku i odlučeno da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi raspravio nedostajuće činjenice za pravilnu odluku o tužbenom i protivtužbenom zahtevu u ukinutom delu.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić