Iz spisa i razloga pobijane presude proizilazi da je tužilac podneo tužbu protiv tužene, radi naknade imovinske i neimovinske štete, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog, sada Osnovnog suda I. br. 611/04, koja je utvrđena rešenjem Višeg suda u Vranju R4 I 1788/16 od 25.01.2017. godine. Navedeni predmet izvršenja pokrenut je po predlogu ovde tužioca, kao izvršnog poverioca, dana 26.02.2004. godine, radi naplate novčanog potraživanja na osnovu pravnosnažne izvršne presude.

Rešenjem Višeg suda u Vranju R4 I 1788/16 od 25.0.1.2017. godine, utvrđeno je da je predlagaču, ovde tužiocu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u ovom izvršnom predmetu i naloženo je postupajućem sudiji da u najkraćem mogućem roku preduzme sve potrebne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, te po proceni sudije da se u smislu člana 20. ZIO izvrši promena sredstva izvršenja, u roku od 30 dana, a sve u cilju sprovođenja izvršenja u pomenutom predmetu sa obavezom da u istom roku pismeno obavesti predsednika suda. Tužilac je u ovoj parnici tužbu podneo dana 14.05.2018. godine, sa zahtevom da mu tužena Republika Srbija, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, isplati novčano obeštećenje, kako nematerijalnu štetu, tako i imovinsku štetu u novčanim iznosima utvrđenim izvršnom ispravom, zajedno sa troškovima izvršenja.

Pobijanom presudom je pravnosnažno odbijen ovako postavljen tužbeni zahtev, a ocenom sudova da tužilac nema pravo na isplatu naknade štete, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 22. i člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, s obzirom da je tužbu podneo po isteku roka od jedne godine od dana kada je stekao pravo na naknadu štete zbog utvrđene povrede prava na suđnje u razumnom roku. Prema stavu nižestepenih sudova, rešenjem kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, postupajućem sudiji je određeno da u najkraće određenom roku preduzme sve potrebne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak, što po oceni nižestepenih sudova ne može biti rok kraći od 15 dana, te je računajući i rok od 30 dana u cilju sprovođenja pomenutog izvršenja promenom sredstva izvršenja, utvrdio da je rok za postupanje u navedenom predmetu izvršenja 45 dana. Rešenje je postalo pravnosnažno 07.02.2017. godine, te primenom roka od 45 dana u kome je bio dužan da postupi sudija u izvršnom predmetu, kao i godinu dana od isteka tog roka, tužilac je tužbu za naknadu imovinske štete mogao da podnese do 24.03.2018. godine, što u konkretnom slučaju nije učinio, jer je tužbu podneo po isteku tog roka i to dana 14.05.2018. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da se izloženi stav iz pobijane presude zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br.40/15), propisuje da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda ukazuje sudiji ili javnom tužiocu na razloge zbog kojih je povređeno pravo stranke i nalaže sudiji procesne radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak i određuje rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, i primeren rok u kome ga sudija izveštava o preduzetim radnjama (član 11. st. 1. i 2) da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 26. stav 1); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1);

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi, pre svega onih koje se odnose na određivanje roka u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju, rešenjem kojim je utvrđena povreda prava tužioca na suđenje u razumnom roku u navedenom izvršnom predmetu, rok za preduzimanje određenih procesnih radnji nije određen u smislu člana 11. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Određenjem „u najkraćem mogućem roku“, rok u kome sudija treba da postupi, a time i rok u kome stranka stiče pravo na novčano obeštećenje ili naknadu štete, nije određen niti odrediv i podložan je različitom tumačenju, čemu je pribegao i sud u pobijanoj presudi, nalazeći da je to rok od 45 dana, dok je stranka, odnosno ovde tužilac, ocenio da je to rok od četiri meseca.

U izloženoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud nalazi da tužilac ne može snositi štetne posledice, u vidu gubitka prava na pravično zadovoljenje i naknadu imovinske štete, zbog propusta suda da rešenjem kojim je utvrdio povredu prava, ne odredi i tačan rok za preduzimanje određenih procesnih radnji, iako od tada teku i rokovi za podnošenje zahteva, kao i u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se tužba u ovoj parnici, podneta u okviru zakonom predviđenog roka, ima smatrati blagovremenom, zbog čega je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno kao u izreci, a sud će u ponovljenom postupku utvrđivati činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić