Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Darko Komnenić, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa punomoćnik Igor Isailović advokat iz .., i tuženih VV iz ... i GG iz ..., koga zastupa punomoćnik Radmila Matović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2790/2018 od 27.12.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 21.04.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 2790/2018 od 27.12.2019. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P.br.828/14 od 10.01.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu, na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P.br.828/14 od 10.01.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac vlasnik po osnovu gradnje postojećeg nedovršenog građevinskog objekta, izgrađenog na kat.p.br. .../... u površini od 0.03,50 ha upisane u list nepokretnosti br. ... KO ..., a u okviru ovog objekta i stanova – stana na spratu projektovane površine 71,31m2 i stana u potkrovlju projektovane površine od 53,48 m2, te dve spojene garaže ukupne projektovane površine 28m2, koji objekat je sazidan u skladu sa kasnije poništenom građevinskom dozvolom koju je izdala Opština Savski venac, Odeljenje za komunalno-stambene, imovinsko-pravne i građevinske poslove br. ...-.../...-...-... od 04.07.2001. godine, zajedno sa pravom korišćenja na zemljištu u državnoj svojini, što mu tužena BB iz ..., kao zemljišno knjižni vlasnik uknjiženog a rekonstruisanog, nadograđenog i dograđenog objekta, te tuženi VV i tuženi GG kao nosioci posle izgradnje i vanknjižni suvlasnici, po osnovu isplaćene kupoprodajne cene prvobitnog objekta, priznaju i dozvoljavaju upis svojinskog prava u katastarske knjige odmah po sticanju zakonskih uslova – kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena BB iz ... da na ime neosnovanog obogaćenja isplati tužiocu iznos od 104.598,50 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan izvršenja obaveza zajedno sa pripadajućom kamatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke počev od 06.03.2002. godine, pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim i četvrtim izreke obavezan je tužilac AA da tuženoj BB naknadi troškove ovog parničnog postupka u iznosu od 271.500,00 dinara, a tuženom GG u iznosu od 360.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2790/2018 od 27.12.2019. godine odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P.br.828/2014 od 10.01.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i prekoračenja tužbenog zahteva od strane drugostepenog suda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20), pa je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se u reviziji posebno ukazuje, nije proisana kao revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i tačka 3. istog Zakona. Međutim, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 202. stav 4. Zakona o parničnom postupku, na koju se u žalbi posebno ukazuje. Tužilac je, nakon što je izjavio žalbu protiv prvostepene presude, podneskom od 19.10.2018. godine, povukao tužbu u delu koja se odnosi na prvotuženu BB, a drugostepeni sud, prilikom odlučivanja o žalbi, nije imao u vidu ovaj podnesak tužioca, zbog čega je potvrđujući prvostepenu presudu i u odnosu na tuženu BB iz ... prekoračio tužbeni zahtev, odlučujući o onome što tužbenim zahtevom nije ni traženo, jer je tužba u odnosu na navedenu tuženu povučena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena BB je bila zemljišnoknjižni vlasnik prizemne porodične stambene zgrade u ... u ulici ... br. ..., sa zemljišno knjižnim podacima i podacima iz lista nepokretnosti bliže navedenim u izreci prvostepene presude. Dana 04.07.2001. godine BB je dobila pravnosnažnu građevinsku dozvolu kojom joj je odobreno izvođenje radova na rekonstrukciji, nadogradnji i dogradnji postojećeg stambenog objekta u ulici ... ... na ..., radi izgradnje objekata spratnosti PO+P+1S+PK sa tri stana, garažom, skloništem i zajedničkim prostorijama, ukupne korisne površine 251,63m2, a zatim je 31.07.2001. godine opisanu kuću prodala tuženima VV i GG pisanim ugovorom o prodaji nepokretnosti i regulisanju međusobnih odnosa, za kupoprodajnu cenu od 150.000 DEM, koja joj je i isplaćena. Pre nego što je kupcima predala u državinu navedenu nepokretnost, BB je kupila stan u ... na osnovu ugovora od 17.04.2001. godine, od novca koji je već dobila na ime kupoprodajne cene, a pre zaključenja ugovora od 31.07.2001. godine.

Kao nosilac građevinske dozvole (investitor) BB je 29.08.2001. godine zaključila i overila ugovor o izvođenju radova na izgradnji stambenog objekta u ulici ... ... sa izvođačem radova Preduzećem „...“ DOO čiji je zakonski zastupnik tuženi GG. Istog dana ona je overila i punomoćje kojim je ovlastila tuženog VV da u njeno ime prodaje stanove u objektu broj ... u ulici ... u ..., nakon izgradnje objekat uknjiži na njeno ime, po svom nahođenju i izboru nađe kupca za navedene stanove, ugovori i primi kupoprodajnu cenu i uvede kupca u posed kupljenih neokretnosti. Nakon započinjanja gradnje, tuženi VV i GG su sa tužiocem, dana 29.10.2001. godine, zaključili pisani ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza, kojim se tužilac, kao investitor, obavezao da svojim sredstvima finansira izgradnju dva stana i dve garaže u objektu koji grade drugotuženi i trećetuženi, kao nosioci posla, i to stana na spratu projektovane površine 71,31 m2, stana u potkrovlju projektovane površine 53,48 m2 i dve spojene garaže ukupne projektovane površine 28 m2, za ukupnu cenu od 208.185 DEM, koji iznos je tužilac isplatio na ruke, u više navrata. U toku gradnje poništena je građevinska dozvola, dana 11.11.2005. godine, i radovi na izgradnji objekta su obustavljeni. U međuvremenu su drugotuženi i trećetuženi, koristeći punomoćje koje im je dala BB, dana 24.03.2005. godine u ime BB prodali kupcu DD jedini preostali stan u objektu u izgradnji. Nalazom i mišljenjem veštaka građevinske struke utvrđeno je da je tužilac u objekat uložio 104.598,50 evra.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije stekao svojinu na spornom objektu ni građenjem ni nekim drugim načinom sticanja svojine jer je tražio utvrđenje da postoji njegova etažna svojina, ali predmet etažne svojine ne postoji budući da objekat nije završen. Naime, objekat je izgrađen u gruboj fazi, što ga čini nepodobnim da bude objekat etažne svojine u smislu Zakona o svojini na delovima zgrada („Službeni list SFRJ“ br. 43/65, 51/65, „Službeni glasnik SRS“ br. 2973, 52/73 i „Službeni glasnik RS“ br. 38/96). Objekat u izgradnji ne može biti predmet etažne svojine, naročito ne kada ne postoji pravnosnažno odobrenje za gradnju, s obzirom da je u konkretnom slučaju građevinska dozvola poništena. Pored toga, prvostepeni sud smatra da je tužilac sa drugotuženim i trećetuženim zaključio ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza bez propisane forme, jer potpisani ugovori nisu overeni pred sudom, a on nije izvorno ili samostalno gradio odnosno rekonstruisao i dograđivao staru kuću na spornoj lokaciji.

Drugostepeni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe Zakona o svojini na delovima zgrada, pošto je taj zakon prestao da važi 19. jula 1996. godine, ali je prvostepeni sud pravilno odbio tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilac vlasnik po osnovu gradnje postojećeg nedovršenog građevinskog objekta i u okviru tog objekta dva stana i dve povezane garaže. Bez obzira što je tužilac sa drugotuženim i trećetuženim zaključio neovereni ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza u pogledu finansiranja gradnje dela stambenog objekta u pisanoj formi, on nije mogao da stekne pravo svojine po osnovu gradnje i navedenog ugovora niti na samom nedovršenom objektu, niti na posebnim delovima tog objekta čiju je izgradnju finansirao svojim sredstvima, jer tužilac nije samostalno gradio objekat, niti je stakao pravo rekonstruisanja, dogradnje i nadgradnje stare kuće na toj lokaciji, koje pravo nisu stekli ni drugotuženi ni trećetuženi, da bi tužilac mogao po osnovu finansiranja i izgradnje posebnih delova zgrade po ugovoru zaključenom sa drugotuženim i trećetuženim steći pravo svojine na tim delovima nepokretnosti. Tužilac nije bio u ugovornom odnosu sa BB po osnovu kupovine stana u izgradnji, a jedino ona je mogla steći pravo svojine na dograđenom i rekonstruisanom objektu i posebnim delovima zgrade, jer je kao knjižni vlasnik ranije postojećeg stambenog objekta i korisnik zemljišta bila označeni investitor i nosilac građevinske dozvole. Prema stanovištu drugostepenog suda nedovršeni objekat, kao i stanovi i garaže koji nisu završeni u građevinskom smislu i još uvek se ne mogu smatrati stambenom zgradom, stanom ili garažom ne mogu biti predmet prava svojine, saglasno odredbi člana 9. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Iz nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke proizlazi stepen izgrađenosti navedenog objekta, pa po stanovištu drugostepenog suda predmetna nedovršena građevina, koja saglasna članu 2. Zakona o izgradnji objekata ne predstavlja objekat (zgradu kao fizičku i tehničko – tehnološku celinu), pa takav započeti objekat, kao i neizgrađeni stanovi i garaže ne mogu biti predmet prava svojine, u smislu člana 2. Zakona o izgradnji objekata.

Prvostepeni sud je odbio eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio od BB da mu, po osnovu sticanja bez osnova isplati iznos od 104.598,50 evra u dinarskoj protivvrednosti, a drugostepeni sud je potvrdio ovakvu odluku, smatrajući da je prvostepeni sud pravilno zaključio da BB nije pasivno legitimisana za povraćaj navedenog iznosa tužiocu, jer nije bila u materijalnopravnom odnosu sa tužiocem. Navedeni iznos tužilac je isplatio drugotuženom i trećetuženom na osnovu ugovora od 29.10.2001. godine.

Vrhovni kasacioni sud smatra da nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu potpuno utvrdili činjenično stanje, na šta se revizijom tužioca osnovano ukazuje.

Iz spisa predmeta proizlazi da je tužilac uz tužbu dostavio nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke koji je utvrdio obim izvedenih radova na spornoj nepokretnosti i iznos sredstava koje je tužilac utrošio za finansiranje izgradnje dva stana i dve garaže u spornom objektu. Tuženi navedeni nalaz nisu prihvatili, pa je tužilac predložio izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske struke na okolnost visine ulaganja i vrednosti izvedenih građevinskih radova, kao i uviđaj na licu mesta. Prvostepeni sud je odbio predlog za izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke, u dokaznom postupku je pročitao dokaze bez posebnog navođenja, a s obzirom na činjenicu da tuženi nisu prihvatili nalaz i mišljenje koji je tužilac dostavio uz tužbu, a sud nije doneo rešenje u smislu člana 260. stav 2. ZPP, ovaj nalaz i nije izveden kao dokaz, pa sudovi nisu mogli na pouzdan način da utvrde stepen izgrađenosti objekta i stanova u njemu, niti vrednost uloženih sredstava od strane tužioca. U vezi sa tim, ni drugostepeni sud nije mogao, s obzirom da o tome ne poseduje dovoljno stručnog znanja, da utvrdi stepen izgrađenosti navedenog objekta, te u tom smislu da li ovaj objekat može imati status stvari i da li se na njemu može steći pravo svojine.

U pravnom smislu stvar je deo materijalne prirode koji se nalazi u ljudskoj vlasti i na kojem postoji pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo. Postojanje prava svojine ili nekog drugog stvarnog prava znači da stvar nije isključena iz prometa, odnosno da se nalazi u građanskopravnom prometu. Nejasno je zbog čega drugostepeni sud smatra da na nedovršenom građevinskom objektu ne može postojati pravo svojine, posebno imajući u vidu da, u konkretnom slučaju, nije izveden dokaz veštačenjem od strane veštaka građevinske struke na okolnost stepena izgrađenosti objekta i stanova u njemu na kojima tužilac traži utvrđenje prava svojine. Takođe, činjenica da je poništena građevinska dozvola na osnovu koje je započeta izgradnja spornog objekta nema uticaja na mogućnost utvrđenja prava svojine na spornom objektu, jer se i na bespravno izgrađenom objektu može utvrditi pravo svojine. Čak i buduća stvar, koja još nije nastala može, ako je dovoljno određena, da bude predmet stvarnog prava, kada je to spojivo sa prirodom tog prava. Takva stvar može biti i predmet prodaje, u smislu člana 458. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom da je u postupku nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu stepena izgrađenosti spornog objekta i u tom smislu mogućnosti sticanja prava svojine na objektu, odnosno stanovima u objektu čiju izgradnju je tužilac investirao svojim sredstvima, te da li navedeni objekat i stanovi imaju status stvari na kojima se može steći pravo svojine, pravilnost primene materijalnog prava nije mogla biti ispitana. Zato je revizija tužioca usvojena, a drugostepena i prvostepena presuda ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, izvesti sve potrebne dokaze koji su predloženi u toku postupka, nakon čega će ponovo doneti odluku o tužbenom zahtevu.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić