Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Marine Milanović i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Lukić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi utvrđenja i isplate zarade, odlučujući o reviziji tužene, izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 358/20 od 14.02.2020. godine, na sednici održanoj 21.07.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 358/20 od 14.02.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 401/19 od 25.11.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu, presudom P1 401/19 od 25.11.2019. godine, usvojio je tužbeni zahtev tužioca, tako što je utvrdio da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene počev od 10.02.2010. godine (stav prvi izreke). Obavezao je tuženu da isplati tužiocu na ime neisplaćenih zarada za period februar 2016. godine – avgust 2019. godine, određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da u korist tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na iznose neisplaćenih zarada i to doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja (sve bliže određeno u stavu drugom izreke). Obavezao je tuženu da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 190.300,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, sve sa zakonskom zateznom kamatom, koja će se za slučaj nastupanja uslova za prinudnu naplatu biti obračunata počev od dana stupanja izvršnosti presude do isplate (stav treći izreke).

Apelacioni sud u Beogradu, presudom Gž1 358/20 od 14.02.2020. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 401/19 od 25.11.2019. godine (stav prvi izreke). Odbio je kao neosnovane zahteve tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, kao posebnu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. a u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 10.02.2010. godine zasnovao radni odnos kod tužene na neodređeno vreme na radnom mestu ... na osnovu rešenja tužene PU ... . Međutim, uz poziv na bezbedonosne razloge, primerak rešenja o zasnivanju radnog odnosa poslodavac mu nije uručio. Tužilac je obavljao poslove radnog mesta ..., a radne zadatke je dobijao od svojih pretpostavljenih u MUP-u. Tužiocu je plata redovno isplaćivana preko tekućeg računa u banci do juna 2013. godine, kada je tužiocu obustavljena isplata plate. Tužiocu nije rečeno zbog čega mu je obustavljena isplata plate, niti je o tome pismeno obavešten. Tužiocu niko od nadležnih kod tužene nije rekao, da prestane da obavlja svoje poslove, niti da mu je radni odnos prestao. U utuženom periodu tužilac nije radio u „Kosovskoj policiji“, već samo za „Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije“. Tužilac je radio na poslovima obezbeđenja škola, verskih objekata, obezbeđivanja delegacija, prikupljanje obaveštajnih podataka i te iste poslove obavlja i danas. Do 2014. – 2015. godine, tužilac je izveštaje dostavljao posle izvršene smene usmeno ili pismeno šefu smene ili načelniku policije, dok je posle toga izveštaje podnosio samo usmeno, a šef smene pisao izveštaj. Tužilac je bio prijavljen na obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje od strane Ministarstva unutrašnjih poslova i odjavljen je sa 31.05.2013. godine, posle kog datuma nema evidentiranih novih prijava osiguranja, niti se za tužioca vrši isplata penzija. Na osnovu veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrđeni su iznosi na ime neisplaćene zarade tužioca za period od februara 2016. do avgusta 2019. godine (dosuđeni stavom drugim izreke prvostepene presude) (Tužba je podneta 20.02.2019. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, usvojen je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme počev od 10.02.2010. godine i obavezana tužena da isplati tužiocu za period od februara 2016. godine do avgusta 2019. godine određene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom i uplati tražene doprinose (sve bliže određeno u stavu drugom izreke).

Drugostepeni sud je zaključio da, kako u konkretnoj situaciji tužena nije donela rešenje o prestanku radnog odnosa i tužilac nastavio rad kod tužene kao poslodavca i posle obustave isplate plate, da tužilac nije prekludiran u svom pravu da ostvari sudsku zaštitu za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Zatim, da kod odlučne činjenice da je prema izveštaju RF PIO tužena prijavila tužioca kao svog zaposlenog na obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje 10.02.2010. godine i odjavila 31.05.2013. godine, prvostepeni sud pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja ocenio izvedene dokaze, s obzirom na to da tužena do zaključenja rasprave za suprotno utvrđenje nije predožila dokaze.

Međutim, ovakav zaključak za sada se ne može prihvatiti kao pravilan, zbog čega su osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, na koji razlog ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti na osnovu člana 408. ZPP, zbog čega je i činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Tužilac je kumulativno istakao tužbeni zahtev i to radi utvrđenja postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme i naknadu plate za traženi period. Blagovremenost istaknutog tužbenog zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme je uslov za utvrđenje ostalih relevantnih činjenica koje su od značaja za osnovanost tužbenog zahteva.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) je propisano, da, protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposlen, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Odredbom stava 2. ovog člana, da, rok za pokretanje spora jeste 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. Izmenama i dopunama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14 od 21.07.2014. godine) izmenjana je odredba člana 195. stav 2. Zakona o radu, tako da je rok za pokretanje spora 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, radi pravilne primene člana 195. Zakona o radu i ocene blagovremenosti tužbe tužioca podnete 20.02.2019. godine neophodno je utvrditi momenat saznanja tužioca za povredu prava na sticanje radno pravnog statusa zaposlenog na neodređeno vreme, s obzirom na utvrđeno da je tužiocu plata redovno isplaćivana do juna 2013. godine, da je sa osiguranja odjavljen sa 31.05.2013. godine, bez usmenog ili pisanog obrazloženja i od kakvog su značaja navedene činjenice za radno pravni status tužioca.

Kako je odluka o tužbenom zahtevu tužioca za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme od značaja i za odluku o tužbenom zahtevu na ime novčanog potraživanja, imajući u vidu da tužilac ima pravni interes za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme, s obzirom na to da je odjavljen sa obaveznog osiguranja kod nadležnog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i da je osnovanost tog tužbenog zahteva od značaja za osnovanost tužbenog zahteva na ime novčanog potraživanja, to je morala biti ukinuta i odluka o tužbenom zahtevu tužioca koji se odnosi na novčano potraživanje na ime zarade.

Pored toga, kako je ukinuta odluka o tužbenom zahtevu za utvrđenje postojanja radnog odnosa i na ime novčanog potraživanja tužioca, kao glavnih tužbenih zahteva, to je ukinuta i odluka o traženim doprinosima koji u konkretnoj situaciji ne čine glavni tužbeni zahtev, kao i odluka o troškovima postupka, s obzirom na to da se predmet u ukinutom delu vraća na ponovno suđenje i da će o troškovima postupka povodom revizije i odgovora na reviziju zajedno sa ostalim troškovima biti odlučeno u konačnoj odluci na osnovu člana 153. i 154. a u vezi odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić