Prema utvrđenom činjeničnom stanju, BB Banka kao izvršni poverilac, je 22.09.2009. godine protiv izvršnog dužnika VV, supruga tužilje, pokrenula izvršni postupak radi naplate potraživanja koje je nastalo na osnovu ugovora o dozvoljenom prekoračenju po dinarskom tekućem računu, zaključenom 26.06.2008. godine sa VV. Nakon donetog rešenja o izvršenju 23.09.2009. godine, postupak je okončan u parničnom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu, donošenjem presude P 6402/10, kojom je rešenje o izvršenju Iv 9505/09 od 23.09.2009. godine održano na snazi u celosti i presuda postala pravnosnažna 05.04.2011. godine, a izvršna 01.06.2011. godine. Po izvršnosti navedene presude izvršni poverilac je predložio da se izvršenje sprovede javnom prodajom nepokretnosti, koje su vlasništvo izvršnog dužnika i to: stan br. ..., u Ul. ... u ..., upisan u LN br. ... KO ..., i nepokretnosti upisane u LN br. ... KO ..., u Ul. ... u ... Dana 22.11.2011. godine Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I 5269/11 dozvolio predloženo izvršenje, a nakon što izvršni dužnik – VV nije dobrovoljno ispunio obavezu iz rešenja o izvršenju, sud je odredio javnu prodaju predmetnih nepokretnosti. Na drugoj javnoj prodaji održanoj 07.11.2012. godine nepokretnosti su prodate, a tužilja je 29.11.2012. godine u navedenom predmetu I 5269/11 podnela Osnovnom sudu u Novom Sadu prigovor trećeg lica kojim je tražila da se izvršenje na predmetnim nepokretnostima proglasi nedopuštenim, navodeći da na njima ima pravo zajedničke svojine, kao imovina stečena u braku sa VV. Rešenjem I 5269/11 od 25.12.2012. godine Osnovni sud u Novom Sadu je prigovor tužilje odbacio, uz obrazloženje da nije učinila verovatnim da u pogledu izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, te da je sud odredio izvršenje prema stanju u javnoj knjizi. Protiv ovog rešenja tužilja je podnela prigovor veću Osnovnog suda u Novom Sadu, koji je 18.01.2013. godine u predmetu Ipv I 27/13 odbio prigovor tužilje i potvrdio rešenje od 25.12.2012. godine. Protiv navedenog rešenja tužilja je podnela ustavnu žalbu Ustavnom sudu Srbije 08.03.2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, a Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i Odlukom Už 1947/2013 od 14.04.2016. godine utvrđeno je da je rešenjima Osnovnog suda u Novom Sadu I 5269/11 o 25.12.2012. godine i Ipv 27/13 od 18.01.2013. godine tužilji povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32.stav 1. Ustava Republike Srbije, a odbačen je zahtev tužilje za naknadu materijalne štete.

Pobijanom presudom je prvostepena presuda ocenjena kao pravilna i zakonita u pogledu zaključka da tužbeni zahtev nije osnovan, odnosno da nisu ispunjeni uslovi za naknadu štete zbog nezakonitog rada organa tužene iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, dok je pogrešno shvatanje prvostepenog suda da zakonska pretpostavka iz člana 176. stav 2. Porodičnog zakona ne derogira po sili zakona opšte pravilo imovinskog prava u vezi sticanja prava svojine, što je u konkretnom slučaju imalo za posledicu pogrešno shvatanje prvostepenog suda da je teret dokazivanja imovine supružnika bio na tužilji.

Pravno shvatanje u pobijanoj presudi drugostepenog prihvata Vrhovni kasacioni sud, jer nalazi da je zakonito, zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Tužbeni zahtev tužilja zasniva na činjenici da je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu tužilje i Odlukom Už 1947/13 od 14.04.2016. godine utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu I 5269/11 od 25.12.2012. godine i Ipv 27/13 od 18.01.2013. godine, tužilji povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije, te da je, kako tvrdi, zbog nezakonitog rada organa tužene pretrpela štetu koja je predmet tužbenog zahteva.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje i materijalno pravo koje se u konkretnom slučaju primenjuje, proizilazi da tumačenje odredbe člana 176. stav 2. Porodičnog zakona od strane suda u rešenju I 5269/11 od 25.11.2012. godine, nije u uzročno-posledičnoj vezi sa štetom koju tužilja tvrdi da je pretrpela, u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a koja je predmet ove parnice.

U slučaju nezakonitog rada suda Republika Srbija snosi odgovornost za nastalu štetu u smislu člana 172. stav 1., u vezi sa članom 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene koji bi vodio naknadi štete tužilji u konkretnoj situaciji. Izvršenje na nepokretnosti u smislu člana 135.i 136. Zakona o izvršnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04, 31/11), koji se primenjivao u postupku izvršenja, sprovodi se upisom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem poverioca iz iznosa dobijenog prodajom, uz podnete dokaze iz javne knjige o tome da je nepokretnost upisana kao svojina dužnika. Osnovni sud u Novom Sadu je u postupku izvršenja po predlogu izvršnog poverioca, odredio izvršenje prema izvršnom dužniku. Sve izvršne radnje i konačno javna prodaja i dosuđenje nepokretnosti kupcu izvršene su pre isticanja prigovora trećeg lica od strane tužilje u ovom izvršnom postupku.

Naime, u navedenom izvršnom postupku ovde tužilja je izjavila prigovor trećeg lica kojim je tražila da se izvršenje na spornim nepokretnostima proglasi nedopuštenim, koji prigovor je Osnovni sud u Novom Sadu odbacio, a veće Osnovnog suda u Novom Sadu je po pravnom leku tužilje potvrdilo navedeno prvostepeno rešenje.

Odredbom člana 23. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, koji se u konkretnom slučaju primenjivao, propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka izjaviti prigovor prvostepenom sudu, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim. Iz navedene zakonske odredbe proizlazi da se prigovor može podneti do okončanja izvršnog postupka. U konkretnom slučaju, tužilja je prigovor podnela u izvršnom postupku, nakon što je postupak prinudnog izvršenja sproveden, što znači da je izvršni postupak okončan. Tužilja u toj fazi izvršnog postupka ne može sa uspehom isticati prigovor trećeg lica. U prilog pravilne odluke sudova u navedenom izvršnom postupku ukazuje i odredba člana 50. stav 7. istog zakona, kojom je propisano da podnošenje prigovora trećeg lica ne sprečava izvršenje, kao i odredba člana 133. navedenog zakona, kojom je propisano da ukidanje ili preinačenje rešenja o izvršenju posle pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti kupcu, nema uticaj na njegovo pravo stečeno po rešenju o predaji nepokretnosti. Sledom navedenog proizlazi da bez obzira na ishod odluke o prigovoru trećeg lica u navedenom izvršnom postupku, isti ne bi mogao biti od uticaja na postupanje suda u izvršnom postupku u pogledu prodaje predmetnih nepokretnosti. S tim u vezi, bez uticaja je i eventualno drugačija ocena normi Porodičnog zakona u smislu zakonske pretpostavke koja derogira opšte pravilo imovinskog prava u vezi sticanja prava svojine na nepokretnostima je bez uticaja u konkretnoj situaciji.

Iz navedenih razloga nema nezakonitog i nepravilnog postupanja organa tužene Republike Srbije.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u izreci, saglasno članu 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić