Odlukom Ustavnog suda Už 13126/2019 od 03.06.2021. godine, utvrđeno je da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 594/19 od 13.03.2019. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, pa je to rešenje poništeno i određeno da isti sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2706/17 od 23.11.2018. godine.

Odlučujući, u ponovnom postupku, o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), i u tvrdio da je revizija neosnovana.

Donošenjem pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od ...2007. godine do ...2012. godine, kod tuženog, po osnovu ugovora o radu broj ... obavljao poslove na radnom mestu „...“ za koje je predviđena visoka stručna sprema i koeficijent za obračun zarade 5. Između parničnih stranaka je dana ...2012. godine zaključen aneks ugovora o radu broj ... kojim je tužilac premešten na radno mesto „...“, radi obavljanja poslova na izradi ... Leskovca, sa koeficijentom za obračun zarade 4. Povodom tog aneksa je između parničnih stranaka vođen spor koji je okončan pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 231/13 od 11.05.2015. godine, tako što je aneks ugovora o radu broj ... od 26.11.2012. godine poništen kao nezakonit, a tuženi obavezan da tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. U međuvremenu, u tuženom preduzeću je stupio na snagu novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka za 2014. godinu, prema kome je jedan od dva izvršilaca sa radnog mesta „...“, raspoređen na novoformirano radno mesto „...“, dok je drugi izvršilac još u toku 2012. godine raspoređen na poslove ... U cilju izvršenja gore navedene presude Osnovnog suda u Leskovcu, kojom je obavezan da tužioca rasporedi na odgovarajuće radno mesto, tuženi je tužiocu ponudio zaključenje aneksa ugovora broj ... od ...2015. godine kojim bi tužilac ponovo bio rapoređen na mesto „...“, a iz razloga neophodnosti organizacionih promena u cilju boljeg funkcionisanja dela sistema rada, sa obrazloženjem da je, nakon raspoređivanja dva izvršioca sa mesta ... na druga rada mesta, ovo mesto ostalo nepopunjeno, a radi se o mestu za koje je predviđena ista vrsta i stepen stručne spreme sa kojom tužilac već radi kod tuženog (VII stepen ... ili ... fakulteta i položen stručni ispit). Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka broj ... od ...2015. godine, u članu 17. brisano je radno mesto ..., pošto su ti poslovi podeljeni između ... i službe ekonomsko-finansijskog sektora. Tužilac je prihvatio navedenu ponudu i zaključio aneks ugovora o radu broj ... od ...2015. godine. Međutim, tužilac smatra da je zaključenjem aneksa ugovora o radu broj ... od ...2015. godine, posredno diskriminisan jer je namera bila da mu se umanji zarada smanjenjem koeficijenta za obračun zarade sa 5 na 4. Tuženi te navode tužioca osporava ukazujući da u ovom slučaju nema diskriminacije tužioca na radu, jer je on raspoređen na radno mesto koje je adekvatno njegovoj stručnoj spremi, a razlozi premeštaja su unapređenje sistema rada u ... sektoru, pa je s tim u vezi i odluka o ukidanju radnog mesta ... doneta u interesu ostvarivanja boljih poslovnih rezultata.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da zaključenjem predmetnog aneksa ugovora o radu tužilac nije diskriminisan, jer to ne proizlazi ni iz navoda tužbe, kao ni iz izvedenih dokaza, pa su njegov tužbeni zahtev odbili.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je odluka nižestepenih sudova pravilna.

Odredbom člana 21. Ustava RS propisana je zabrana diskriminacije tako što svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije, a zabranjena je svaka diskriminacije, neposredna ili posredna po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti ili psihičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije jemči se i Međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i dodatnim Protokolom broj 12 uz tu Konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26.). Država Srbija se svim tim pravnim aktima obavezala da svakome obezbedi potrebnu zaštitu u slučaju diskriminacije kako bi pravo na jednakost zaista bilo praktično i delotvorno.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br. 22/2009, 52/2021), diskriminaciju u oblasti rada propisuje u odredbi člana 16. tako što je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što je pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005... 95/2018), zabranu diskriminacije propisuje u odredbi člana 19. tako što neposredna diskriminacija, u smislu tog zakona, jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. tog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji (stav 1.). Posredna diskriminacija u smislu tog zakona, postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica – lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. tog zakona (stav 2.).

Polazeći od citiranih zakonskih normi, osnovna karakteristika diskriminacije jeste nejednako postupanje u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, po osnovu nekog ličnog svojstva diskriminisanog lica.

U konkretnom slučaju, tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminacije tužilac je zasnovao na tvrdnji da ga je tuženi, raspoređivanjem na drugo radno mesto, diskriminisao, pri čemu tužilac nije ukazao na bilo koje lično svojstvo ili status koji je bio razlog za takvo navodno postupanje tuženog. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan jer razlog za zaključenje predmetnog aneksa ugovora o radu između parničnih stranaka nije bilo bilo koje lično svojstvo tužioca, nego organizacione promene uvedene radi boljeg funkcionisanja dela sistema rada.

Navodima revizije revidenta o tome da je u sudskom postupku trebalo ceniti ne samo postupak i način na koji se vrši izmena ugovora o radu, već i opravdanost razloga za aneks, sa materijalnopravnog stanovišta, pošto zaposleni treba da zna da li su razlozi premeštaja zbog potrebe procesa organizacije rada usledili usled subjektivnih ili objektivnih razloga, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Organizacija rada je deo autonomije poslodavca koji samostalno utvrđuje organizacionu strukturu i poslove koji se vrše u organizacionim delovima radi obavljanja delatnosti ili u vezi sa obavljanjem delatnosti, pa s tim u vezi, deo autonomije poslodavca je i da vršenje određenih poslova poveri licima – izvršiocima sa kojima će zaključiti ugovor o radu. Stoga sud nema ovlašćenje da ispituje opravdanost osnivanja ili ukidanja radnih mesta ili organizacionih celina, niti da ocenjuje na koji pravno dozvoljeni način će poslodavac organizovati obavljanje određenih poslova.U ovom slučaju, u ponudi za zaključenje aneksa ugovora, tuženi je tužioca obavestio o razlozima za dostavljanje te ponude ukazujući da je jedan od dva izvršioca koji je obavljao poslove i bio ranije raspoređen na poslovima „...“, zbog potrebe procesa i organizacije rada raspoređen na poslove ..., dok je drugi, nakon usvajanja novog Pravilnika o sistematizaciji poslova 2014. godine raspoređen na novoformirano radno mesto „...“, pa je, nakon raspoređivanja ovih zaposlenih na druga radna mesta, radno mesto „...“ ostalo nepopunjeno. Radi izvršavanja poslova tog radnog mesta tuženi je tužiocu ponudio predmetni premeštaj posebno imajući u vidu da je radno mesto na koje je on ranije bio raspoređen, ..., Pravilnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka od 19.11.2015. godine, ukinuto. U toj situaciji, neosnovani su navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP-a.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić