Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20 – u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, revizijom se ne ukazuje konkretno da drugostepeni sud u postupku nije primenio ili je pogrešno primenio koju od odredaba procesnog zakona, a to je bilo ili moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude, pa nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne može predstavljati revizijski razlog prema članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P2 1264/13 od 18.11.2013. godine razveden je brak GG i tužioca, te su njihova maloletna deca, BB, rođen ...2008. godine i VV, rođen ...2012. godine povereni na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, a tužilac obavezan da doprinosi njihovom izdržavanju u ukupnom iznosu od 30% od neto zarade koju ostvaruje u KC ... – Klinika za ... . U vreme donošenja te presude prosečna zarada tužioca iznosila je 64.900,00 dinara i tada nije imao zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica. Prosečna zarada zakonske zastupnice tuženih iznosila je u to vreme 56.000,00 dinara, a ni ona nije imala drugih lica koja bi po zakonu bila u obavezi da izdržava. Mesečne potrebe mal. BB iznosile su 20.470,00 dinara, a mal. VV 18.470,00 dinara. U međuvremenu, tužilac se ponovo oženio i dobio još jedno dete 2017. godine, za čije izdržavanje je potrebno 16.000,00 dinara mesečno. Njegova supruga ostvaruje mesečnu zaradu oko 50.000,00 dinara. Tužilac ima obavezu otplate kredita koji je podigao radi uređenja životnog prostora u kome živi sa novom porodicom, u ukupnom iznosu od 2.800.000,00 dinara i mesečnom ratom od 43.161,68 dinara. Potrebe maloletnih tuženih su se nakon donošenja prethodne presude povećale, tako da za mal. BB iznose 28.800,00 dinara a za mal. VV 24.350,00 dinara mesečno. Majka tuženih sada ostvaruje veću zaradu u odnosu na period donošenja prethodne presude, i to u iznosu od 136.992,45 dinara, dok osnovna plata tužioca iznosi 96.000,00 dinara a sa dežurstvima oko 168.693,81 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je i na strani poverilaca i na strani dužnika izdržavanja došlo do promene okolnosti koje opravdavaju izmenu prethodne obaveze izdržavanja, s tim da obavezu tužioca treba odrediti u nominalnim iznosima za svako dete, s obzirom na značajnu razliku u primanjima tužioca u periodima kada ima dežurstva, pa je odlučio da delimično usvoji tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo iz člana 164. Porodičnog zakona kada je zaključio da su se stekli uslovi za izmenu obaveze tužioca za plaćanje izdržavanja tuženima, kao i da su potrebe maloletne dece i mesečni iznosi izraženi u novcu potrebni za izdržavanje, pravilno odmereni prema svim okolnostima i propisanim kriterijumima. Međutim, po stanovištu tog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio odredbu člana 162. stav 1. Porodičnog zakona jer obavezu plaćanja izdržavanja u fiksnom mesečnom novčanom iznosu nije mogao odrediti bez saglasnosti poverilaca izdržavanja, pa je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tužioca da izdržavanje plaća u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 164. Porodičnog zakona propisano je da se visina izdržavanja može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka. Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su članom 160. Porodičnog zakona, po kojima se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica i drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.).

Prema odredbi člana 162. stav 1. Porodičnog zakona, poverilac može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja, dok prema stavu 3. navedenog člana ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i najbolji interes maloletne dece, njihove potrebe kao poverilaca izdržavanja, s obzirom na kalendarski uzrast i druge utvrđene okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, mogućnosti tužioca kao dužnika izdržavanja koje su sada veće, s obzirom na visinu zarade koju ostvaruje i standard koji uživa, i pored obaveze izdržavanja još jednog maloletnog deteta i kreditnog zaduženja, kao i drugih utvrđenih okolnosti od značaja za izdržavanje, to je po oceni ovog suda pravilna odluka o utvrđenoj visini izdržavanja tuženih.

Suprotno revizijskim navodima, nižestepeni sudovi su na osnovu relevantnih činjenica koje su pravilno i potpuno utvrđene u postupku, pravilno zaključili da su potrebe tuženih povećane imajući u vidu njihov uzrast, školovanje i zdravstveno stanje, ali da je pored uvećane zarade tužioca došlo do znatnog povećanja zarade i zakonske zastupnice maloletne dece, koja za razliku od tužioca nema drugih obaveza izdržavanja. Stoga je iznos izdržavanja sa kojim tužilac treba da doprinosi pravilno utvrđen, a drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i utvrdio obavezu u procentu od redovnih mesečnih primanja tužioca kao dužnika izdržavanja.

Imajući u vidu navedeno, neosnovano se u reviziji tuženih ukazuje da su sudovi tumačili odredbe Porodičnog zakona na štetu tuženih, određujući iznos izdržavanja skoro na zakonskom minimumu, kao i da je dosuđeni iznos izdržavanja nedovoljan za podmirenje osnovnih potreba maloletne dece, naročito u periodima kada tužilac nema uvećanje zarade po osnovu dežurstava. Naime, određivanjem izdržavanja u procentu od zarade dužnika, visina izdržavanja će pratiti kretanje zarade tužioca sa svim povećanjima i smanjenjima, na koji način će i standard dece pratiti standard roditelja dužnika izdržavanja.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić