Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, na osnovu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), pa je našao da je revizija tužioca dozvoljena u preinačujućem delu ali da je neosnovana, dok je u preostalom delu revizija nedozvoljena.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2.ZPP-a, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji navodi da je pobijana presuda nejasna i nerazumljiva, što je sadržaj bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP-a. Međutim, ta bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su, kao davaoci punomoćja, dana 16.04.2013. godine, ovlastili tužioca, kao punomoćnika, da ih zastupa, kao zakonske naslednike pokojnih DD, ĐĐ, EE i ŽŽ, bivših iz ..., ZZ, II i JJ, bivših iz ..., te KK, bivšeg iz ... i LL, bivšeg iz ..., u predmetu restitucije imovine kod nadležnih državnih organa, kako radi prikupljanja arhivske građe, tako i ostale dokumentacije neophodne za podnošenje zahteva, te pokretanje i vođenje sudskih postupaka, stim u vezi. U cilju prikupljanja potrebne dokumentacije tužilac je podneo predlog za raspravljanje zaostavštine pokojne ZZ, a taj postupak vođen je pred Osnovnim sudom u Novom Sadu. U tom postupku održano je jedno ročište dana 03.03.2014. godine. Za potrebe zastupanja tuženih u tom postupku, tužilac je dana 03.03.2014. godine putovao na relaciji Srbobran – Novi Sad – Srbobran. U tom postupku, tužilac je sastavio jedan podnesak od 14.03.2014. godine kojim je tražio da sud donese deklarativno rešenje o nasleđivanju i za još dvoje ostavilaca. Dalje, radi pribavljanja potrebne dokumentacije, tužilac je podneskom zahtevao arhivske podatke, izvode iz matičnih knjiga umrlih, podneo je zahtev za identifikaciju parcele, pribavio podatke iz Katastra nepokretnosti, izvršio uvid u zemljišne knjige i za stručnu pomoć angažovao Agenciju „LJLJ“. Zahtev za restituciju podneo je preko pošte Vrbas, dana 12.08.2013. godine, a predmet zahteva je vraćanje oko 50 kj poljoprivrednog zemljišta upisanog u K.O. .... Vrednost imovine koja je bila predmet zahteva iznosi 50.000.000,00 dinara. Punomoćje dato tužiocu, tužena BB je opozvala pred Agencijom za restituciju Republike Srbije dana 01.10.2015. godine, dok su preostali tuženi tužioca usmeno obavestili da mu otkazuju dato punomoćje, dana 20.04.2015. godine. Za preduzete radnje u ostavinskom postupku iza ZZ, tužilac je opredelio zahtev za naknadu u visini od 45.000,00 dinara za razmatranje spisa, 90.000,00 dinara za sastav predloga za pokretanje postupka, po 91.500,00 dinara za zastupanje na dva ročišta, 90.000,00 dinara za sastav podneska, 5.880,00 dinara za putne troškove na relaciji Srbobran – Novi Sad – Srbobran i 9.000,00 dinara za odsustvo iz kancelarije u trajanju od 6 časova (1.500,00 dinara h 6 časova). U pogledu postupka pred Agencijom za restituciju, tužilac je zahtev za naknadu troškova opredelio u visini od 45.000,00 dinara za razmatranje spisa, 18.000,00 dinara za uvid u Zemljišne knjige, 18.000,00 dinara za pribavljanje izvoda iz matične knjige umrlih, 12.600,00 dinara za putne troškove na relaciji Srbobran – Bečej – Srbobran (6 h 2.100,00 dinara), 1.050,00 dinara za putne troškove na relaciji Srbobran – Vrbas – Srbobran, 36.000,00 dinara za izostanak iz kancelarije zbog rada u Bečeju (1.500,00 dinara h 24 časa), 4.500,00 dinara za izostanak iz kancelarije zbog rada u Vrbasu (1.500,00 dinara h 3 časa), 91.500,00 dinara za sastav zahteva za identifikaciju parcela Službi za katastar nepokretnosti, 90.000,00 dinara za sastav zahteva za vraćanje imovine Agenciji za restituciju, 94.500,00 dinara za zastupanje pred poštom radi predaje zahteva za vraćanje imovine, 4.500,00 dinara za odsustvo iz kancelarije zbog pristupa pošti (1.500,00 dinara h 3 sata), po 90.000,00 dinara za sastav tri podneska od 03.09.2013. godine, 20.10.2013. godine i 25.03.2015. godine. Dalje, tužilac je takođe opredelio i zahtev za pripremne radnje pre podnošenja zahteva Agenciji za restituciju u iznosu od 18.000,00 dinara za pribavljanje podataka iz Katastra nepokretnosti, 27.000,00 dinara, za poslovne kontakte sa zaposlenima u Agenciji „LJLJ“, 12.300,00 dinara koliko je iznosila naknada za rad Agencije „LJLJ“ i 36.000,00 dinara za pribavljanje i proučavanje arhivske dokumentacije (2 h 18.000,00 dinara).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužene solidarno obavezao da tužiocu na ime troškova i nagrade za rad advokata isplate iznos od 1.203.330,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate, primenom odredbe člana 17. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, odredbe člana 23. stav 1. Zakona o advokaturi i odredbe člana 7. stav 2. Zakona o parničnom postupku pošto je zaključio da je tužilac imao, radi zastupanja tuženih, troškove u iznosu koji potražuje ovom tužbom od ukupno 1.203.330,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate.

Drugostepeni sud je, pobijanim delom presude, preinačio prvostepenu presudu pošto je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio Tarifu o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, tako što je obavezu tuženih previsoko odmerio. Po mišljenju drugostepenog suda, radnje koje je tužilac preduzeo pre i nakon pokretanja postupka pred Agencijom za restituciju, smatraju se radnjama preduzetim u upravnom postupku u smislu odredbe člana 47. – 51. Zakona o upravnom postupku. Shodno odredbi člana 42. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, drugostepeni sud je zaključio da se pristup punomoćnika – tužioca, pošti radi podnošenja zahteva tarifira kao postupanje pred organom uprave u smislu odredbe Tarifnog broja 37. i 41. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, što znači da mu pripada nagrada u visini od ukupno 93.000,00 dinara i nagrada za izostanak iz kancelarije za treći započeti čas prilikom predaje zahteva upravniku pošte, u ukupnom iznosu od 4.500,00 dinara. Prema utvrđenoj vrednosti imovine koja je predmet restitucije, osim nagrade za sastav zahteva za pokretanje upravnog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara, po mišljenju drugostepenog suda, tužiocu, primenom Tarifnog broja 79. stav 2. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, pripada i nagrada za pregledanje zemljišno-knjižnih uložaka u iznosu od ukupno 18.000,00 dinara i za sastav zahteva za pribavljanje izvoda iz matičnih knjiga iznos od 18.000,00 dinara. Takođe, tužiocu pripada naknada za sastav zahteva za identifikaciju parcela od strane RGZ SKN, Služba za katastar nepokretnosti Srbobran u iznosu od 90.000,00 dinara. Pošto je sedište tužiočeve advokatske kanceralije u Srbobranu, shodno odredbi člana 9. Advokatske tarife, pripada mu naknada za putne troškove na relaciji Srbobran – Bečej – Srbobran (udaljenost 20 kilometara u jednom smeru) u iznosu od 2.100,00 dinara i za dva sata odsustva iz kancelarije iznos od 3.000,00 dinara, za putne troškove na relaciji Srbobran – Vrbas – Srbobran (udaljenost 13 kilometara u jednom smeru), iznos od 1.050,00 dinara i za odsustvo iz kancelarije iznos od 1.500,00 dinara. Osim navedenih iznosa, tužiocu, po mišljenju drugotepenog suda pripada naknada za pripremne radnje koje je preduzeo radi pribavljanja podataka od Katastra nepokretnosti u iznosu od 18.000,00 dinara, pribavljanje arhivskih podataka za dva zahteva po 18.000,00 dinara, iznos od 12.300,00 dinara na ime troškova angažovanja Agencije „LJLJ“ u cilju pružanja stručne pomoći, a koje je tužilac snosio iz svoje imovine za račun tuženih, što znači da na ime navedenih radnji tužiocu pripada ukupno iznos od 387.450,00 dinara. Po mišljenju drugostepenog suda, tužiocu ne pripada naknada za poslovni kontakt sa zaposlenima u Agenciji „LJLJ“ u traženom iznosu od 27.000,00 dinara, pošto ta radnja nema osnova u Advokatskoj tarifi, niti je tužilac prezentovao svoju ulogu u razgovorima i vremenski period trajanja razgovora. Dalje, po mišljenju drugostepenog suda, tužiocu ne pripada ni naknada za sastav tri podneska pred Agencijom za restituciju od 03.09.2013. godine, 20.10.2013. godine i 25.03.2015. godine (u traženim iznosima od po 90.000,00 dinara za svaki), jer je sadržinu tih podnesaka mogao izneti prilikom podnošenja zahteva za restituciju. Takođe, po mišljenju drugostepenog suda, tužiocu ne pripada ni naknada putnih troškova na relaciji od Srbobrana do Bečeja, preko dosuđenog iznosa, imajući u vidu da tokom postupka nije pružio dokaz na okolnost potrebe više putovanja na toj relaciji, niti mu pripada trošak razgledanja i razmatranja spisa budući da se po tom osnovu jedino može priznati trošak razgledanja spisa u već formiranom predmetu, što ovde nije bio slučaj. Dalje, prvostepeni sud je tužiocu nagradu za radnje preduzete u ostavinskom postupku priznao primenom Tarifnog broja 22. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata imajući u vidu da je reč o vanparničnom postupku u kome je kao vrednost predmeta označen iznos od 1.000,00 dinara, a predmet usmeren na donošenje deklarativnog rešenja o nasleđivanju tako što mu je umesto dosuđenog iznosa od 90.000,00 dinara, priznat iznos od 12.000,00 dinara za sastav predloga kojim je pokrenut ostavinski postupak, a umesto iznosa od 91.500,00 dinara za zastupanje na ročištu od 03.03.2014. godine, priznat mu je iznos od 15.000,00 dinara. Po mišljenju drugostepenog suda, tužiocu ne pripada naknada za zastupanje na drugom održanom ročištu u ostavinskom postupku u traženom i dosuđenom iznosu od 91.500,00 dinara, pošto je to ročište održano bez prisustva punomoćnika. Ne pripada mu ni naknada za sastav podneska kojim je predložio da sud donese rešenje o nasleđivanju iza još dvoje ostavilaca u traženom iznosu od 90.000,00 dinara, budući da je to mogao biti predmet posebnog postupka i taj trošak nije bio preduzet u interesu stranaka. Takođe, tužiocu, po mišljenju drugostepenog suda ne pripada ni naknada za razmatranje ostavinskog spisa, budući da je sud odlučio o predlogu koji je sačinio tužilac a na osnovu dokumentacije koju je on priložio. Na osnovu putnih troškova, po mišljenju drugostepenog suda, tužiocu pripada naknada za zastupanje na jednom održanom ročištu u ostavinskom postupku pred Osnovnim sudom u Novom Sadu za dva sata izostanka iz kancelarije u iznosu od 3.000,00 dinara, kao i naknada troškova puta na relaciji Srbobran – Novi Sad – Srbobran u iznosu od 2.940,00 dinara.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Odredbom člana 749. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se ugovorom o nalogu obavezuje nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove. Shodno stavu 2. te odredbe Zakona, istovremeno se nalogoprimac ovlašćuje na preduzimanje tih poslova. Nalogoprimac ima pravo na naknadu za svoj trud, osim ako je drugačije ugovoreno ili proizlazi iz prirode međusobnog odnosa, kako je propisano stavom 3. te odredbe Zakona.

Visina naknade propisana je odredbom člana 761. Zakona o obligacionim odnosima, tako što, ako drugačije nije ugovoreno, nalogodavac duguje naknadu u uobičajenoj visini, a ako o tome nema običaja, onda pravičnu naknadu.

Odredbom člana 104. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SCG“ br. 33/97 i 31/2001 i „Službeni glasnik RS“ br. 30/2010), propisano je da se troškovi za pravno zastupanje naknađuju samo u slučajevima kada je takvo zastupanje bilo nužno, odnosno opravdano.

U parničnom postupku, shodno odredbi člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, sud će prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti. Shodno stavu 2. te odredbe Zakona, ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi.

U konkretnom slučaju, tužilac je tužene, po njihovom nalogu, zastupao u upravnim i vanparničnim postupcima vođenim u pogledu vraćanja oduzete imovine, pa su tuženi dužni da mu naknade troškove koji su bili potrebni radi vođenja tih postupaka, na osnovu važeće Advokatske tarife za preduzete radnje za koje je zastupanje bilo nužno, odnosno opravdano, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud odbijanjem tužbenog zahteva tužioca preko priznatog iznosa od 420.390,00 dinara do dosuđenog iznosa od 1.203.330,00 dinara, sa pripadajućom kamatom.

Navodima revizije revidenta o tome da je sve uradio savesno i pošteno i na način kako je to zahtevano od strane nadležnog lica koje je primalo zahteve za restituciju, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Tuženi, kao nalogodavci, dužni su da tužiocu, kao nalogoprimcu isplate naknadu u iznosu propisanom Advokatskom tarifom za one radnje koje su, u postupcima vođenim po njihovom nalogu, bile nužne i potrebne radi ostvarenja njihovog prava na vraćanje oduzete imovine. Svakako je pretpostavka, koju tuženi nisu ni osporili, da je tom prilikom tužilac postupao savesno i pošteno pošto su stranke u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa, dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja propisanog odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije revidenta da mu sud nije dosudio kamatu od dana podnošenja tužbe. Suprotno tome, pobijanom presudom drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio samo u pogledu odluke o glavnom potraživanju i kamati u odnosu na deo tog potraživanja za koji je tužbeni zahtev tužioca odbijen, dok je u preostalom, nepreinačenom delu, dakle u delu kojim je tužiocu na iznos glavnog duga priznata zakonska zatezna kamata od dana podnošenja tužbe pa do isplate, prvostepena presuda potvrđena.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1.ZPP-a.

Odluku kao u stavu drugom izreke Vrhovni kasacioni sud je doneo pošto je ocenom dozvoljenosti revizije, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 4.ZPP-a, našao da tužilac nema pravni interes za podnošenje revizije protiv potvrđujućeg dela pobijane presude koji se odnosi na deo potraživanja za koji je on uspeo u parnici.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP-a.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić