Protiv navedene drugostepene presude, u delu u kom je preinačena prvostepena presuda i obavezana tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu, kao i u delu odluke o troškovima postupka (st.1, 3. i 4. izreke), tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući prvostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji tužene ne ukazuje se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenju nižestepenih sudova, tužioca je mobilisala JNA avgusta 1991. godine, u vreme otpočinjanja oružanih sukoba u bivšoj SFRJ. Tužilac je raspoređen u Petrinji, u činu potporučnika kao komandir streljačkog odeljenja. Tužilac je kao učesnik oružanih sukoba otišao u izviđanje terena na reci Kupi dana 01.03.1992. godine. Dok je upravljao terenskim vojnim vozilom u neposrednoj blizini je pala granata, koju su ispalile hrvatske snage, od čega je on izgubio svest. Nakon toga, pripadanici hrvatske vojske su ga uhapsili i prebacili u Karlovac. U navedenom događaju zadobio je povredu glave, vrata, desne ruke i desnog kolena i vratnog dela kičme. Četiri dana je proveo u zarobljeništvu gde su ga tukli pendrecima, polivali vodom i pretili da će ga ubiti. Oslobođen je 05.03.1992. godine i prebačen u bolnicu u Glini. Tužiocu je inicijalno bilo priznato svojstvo ratnog vojnog invalida rešenjem Opštinske uprave Opštine Stara Pazova od 05.11.2008. godine, ali je na osnovu veštačenja dokumenata na osnovu kojih mu je takvo svojstvo priznato (uverenje o načinu ranjavanja i potvrda VP Petrinja) utvrđeno da su isti falsifikati, odnosno da nisu snabdeveni autentičnim pečatom VP Petrinja. Usled navedenog, odlučeno je da se tužiocu u tom postupku ne prizna svojstvo ratnog vojnog invalida.

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđen je intenzitet i dužina trajanja bolova koje je tužilac trpeo usled navedenog događaja, kao i postojanje fizičkih posledica. Tužilac je prilikom ranjavanja trpeo i strah visokog intenziteta, a po izlasku iz logora oboleo je od postraumatskog stresnog poremećaja. Usled navedenog kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti od 25%, odnosno ukupno umanjenje životne aktivnosti prema konzilijarnom mišljenju sudskih veštaka iznosi 62%. Fizičke posledice ranjavanja dobile su svoj konačni oblik 19.10.2009. godine, kada je lečenje završeno. Tužilac je podneo zahtev za obeštećenje Ministarstvu odbrane dana 02.02.2007. godine, povodom štete pretrpljene u događaju od 01.03.1992. godine.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete pretrpljene u opisanom događaju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Kao razloge za svoju odluku navodi da tužiocu nije priznato svojstvo ratnog vojnog invalida i da su javne isprave na kojima tužilac zasniva svoj tužbeni zahtev falsifikovane.

Drugostepeni sud preinačava prvostepenu presudu i usvaja tužbeni zahtev tužioca za ukupan iznos naknade štete od 2.130.000,00 dinara. Drugostepeni sud nalazi da okolnost da su pojedini dokumenti falsifikat ne znači da se opisani događaj nije dogodio, naročito imajući u vidu utvrđene posledice pretrpljene u tom događaju, utvrđene nalazom veštaka. Šteta nastala u oružanom sukobu sa paravojnim formacijama bivše Republike SFRJ je prouzrokovana krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZJ, u kom slučaju se primenjuje rok zastarelosti od 15 godina, pa drugostepeni sud nalazi da je neosnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

U toku postupka nije bilo sporno da je tužilac bio učesnik oružanih sukoba bivše SFRJ i da je dana 01.03.1992. godine izgubio svest usled pada granate, te da je nakon toga uhapšen i držan u zarobljeništvu četiri dana. Povrede koje je tužilac zadobio tom prilikom utvrđene su nalazom sudskih veštaka ortopeda traumatologa, neuropsihijatra i lekara ORL i MFH struke. Tužiocu je inicijalno bilo priznato svojstvo ratnog vojnog invalida rešenjem Opštinske uprave Opštine Stara Pazova od 05.11.2008. godine, ali je na osnovu veštačenja dokumenata na osnovu kojih mu je takvo svojstvo priznato (uverenje i potvrda VP) utvrđeno da su isti falsifikati, odnosno da nisu snabdeveni autentičnim pečatom VP Petrinja. Usled navedenog, odlučeno je da se tužiocu u tom postupku ne prizna svojstvo ratnog vojnog invalida. Međutim, činjenica da tužilac nema izričito priznato svojstvo ratnog vojnog invalida, ne isključuje njegovo pravo na naknadu štete pretrpljene u oružanim sukobima sa hrvatskim snagama, pri nespornoj činjenici da se predmetni događaj odigrao na opisani način. Pravilan je odluka drugostepenog suda kojom je tužiocu dosuđena naknada štete, pravilnom primenom odredbi člana 173. i 174. ZOO.

Revizijom tužene osporava se pravo tužioca na naknadu štete iz razloga što je dokumentacija na osnovu koje tužilac potražuje naknadu falsifikovana. Revident ističe da je pogrešno cenjen prigovor zastarelosti i da se ne može primeniti član 377. ZOO jer nema pravnosnažno osuđujuće presude.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode tužene neosnovanim. Zaključak o tome da je tužilac zadobio povrede u oružanim sukobima u bivšoj SFRJ, nije izveden samo na osnovu dokumenata za koje je utvrđeno da su falsifikovani. Naprotiv, zaključak o tome da je tužilac bio u zarobljeništvu i da je pretrpeo povrede, izveden je iz svih relevantnih činjenica utvrđenih u toku postupka. Pravo tužioca kao učesnika oružanih sukoba, na naknadu štete pretrpljenu u tim oružanim sukobima, nije uslovljena dobijanjem statusa ratnog vojnog invalida. Dovoljno je i potrebno da je tužilac kao učesnik oružanih sukoba pretrpeo štetu, verifikovanu nalazima veštaka.

S tim u vezi, nasuprot revizijskom navodu tužene, drugostepeni sud je pravilno cenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja tužioca na naknadu štete. Stav drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju primenjuje rok zastarelosti od 15 godina, propisan za zastarelost krivičnog gonjenja za krivično delo oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, u skladu je sa pravnim shvatanjem Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, utvrđenim na sednici od 27.12.1999. godine. Kako je podnošenjem zahteva za obeštećenje Ministarstvu odbrane dana 02.02.2007. godine tužilac prekinuo rok zastarelosti, u skladu sa odredbom čl. 388 ZOO, koji je tada počeo teći iznova, pravilno drugostepeni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije protekao rok zastarelosti.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud odbio je reviziju tužene kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić