Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 105/21 od 25.03.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog i stava drugog izreke kojim je tuženom naloženo da u navedenim dnevnim novinama i internet portalu objavi tužiočeve odgovore na informacije objavljene u tim glasilima ...2020. godine pod naslovom „...?!“, na mestima i na način naveden u prvostepenoj presudi, kao i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke u pogledu rokova za objavljivanje odgovora i sudskih penala, tako što je tuženom naloženo da odgovore objavi najkasnije u drugom narednom broju navedenih dnevnih novina i elektronskog izdanja na portalu „Kurir RS“ od pravnosnažnosti presude, a za slučaj neobjavljivanja odgovora iz stava prvog i drugog izreke prvostepene presude tuženi je obavezan na plaćanje penala u iznosu od po 40.000,00 dinara. Odbijen je zahtev za plaćanje penala u preostalom iznosu. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i radi ujednačavanja sudske prakse, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, jer su uz reviziju priložene različite sudske odluke u istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Po oceni Vrhovnog kascionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, zbog postojanja potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u dnevnim novinama „Kurir: najuticajnije dnevne novine Balkana“, čiji je tuženi odgovorni urednik, dana ...2020. godine na ... i ... strani objavljen je članak „...?!“ sa tužiočevom fotografijom. Tekst je najavljen objavom na naslovnoj strani koja sadrži isti naslov i fotografiju tužioca, VV i još dva lica. Tužilac je u članku opisan kao jedan od „više nego sumnjivih“ saradnika VV, da je glavni i odgovorni urednik ... „GG“, da je 2004. godine protiv njega podneta prijava i osuđen je za nedozvoljene polne radnje nad maloletnicom, da je kasnije seksualno uznemiravao svoju tadašnju koleginicu, mladu novinarku, i da je glasilo u posedu poruka u kojima se vidi da progoni koleginicu tražeći joj da fotografiše određene delove tela, što je ona odbijala i na kraju je morala da promeni radno mesto. Članak sa istovetnim naslovom i sadržinom istog dana je objavljen i na internet portalu „Kurir RS“, čiji je tuženi takođe odgovorni urednik. Tužilac je ...2020. godine preko punomoćnika elektronskom poštom tuženom poslao zahtev za objavljivanje odgovora u oba glasila, a isti zahtev je poslao preporučenom poštom ...2020. godine. Tuženi je primio zahteve ...2020. godine, ali odgovore nije objavio. Tuženi je odbio objavljivanje odgovora pozivajući se na razloge predviđene odredbom člana 98. stav 1. tačka 16. Zakona o javnom informisanju i medijima, smatrajući da je informacija koja se odnosi na osudu tužioca utvrđena pravnosnažnom presudom i potvrđena od strane državnog organa – izjavom ... u emisiji „...“ od ...2020. godine na TV „GG“, a tačnost informacije koja se odnosi na uznemiravanje koleginice je očigledna, jer je zasnovana na privatnoj prepisci tužioca i novinarke koju je tuženi predložio za svedoka, priloženoj uz odgovor na tužbu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je tuženi obavezan da u dnevnim novinama i internet portalu, čiji je odgovorni urednik, objavi tužiočev odgovor na informacije objavljene u tim glasilima ...2020. godine.

Prema članu 98. stav 1. tačka 16. Zakona o javnom informisanju i medijima, odgovorni urednik nije dužan da objavi odgovor, odnosno sud neće narediti odgovornom uredniku da objavi odgovor ako je istinitost, potpunost ili tačnost prenosa informacije na koju se odgovara očigledna, opšte poznata ili utvrđena pravnosnažnim aktom nadležnog organa.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju ne postoje razlozi za neobjavljivanje odgovora iz navedene zakonske odredbe.

U sporu po tužbi zbog neobjavljivanja odgovora na informaciju utvrđuje se da li je objavljena informacija po sadržini takva da može da povredi neko pravo ili interes lica na koje se odnosi i o činjenicama od kojih zavisi obaveza urednika da objavi odgovor. Informacije da je tužilac osuđen za bludne radnje nad maloletnicom i da je seksualno uznemiravao koleginicu predstavljaju iskaze podobne da povrede tužiočevo dostojanstvo, čast i ugled, pa je on bio ovlašćen da od tuženog kao odgovornog urednika javnih glasila traži objavljivanje odgovora.

Glasila čiji je tuženi odgovorni urednik objavila su informaciju o tužiočevoj osuđivanosti za nedozvoljene polne radnje nad maloletnicom kao svoju informaciju, a ne kao informaciju preuzetu iz drugog glasila, suprotno odredbi člana 9. stav 2. Zakona o javnom informisanju i medijima, prema kome su urednik i novinar, ukoliko preuzimaju informacije od drugih medija, dužni da navedu naziv tog medija. Prvostepeni sud je uz tužiočev pristanak pribavio podatak o njegovoj osuđivanosti, i prema rezultatima provere u kaznenoj evidenciji nema osude tužioca za bilo koje krivično delo. Spisi Trećeg opštinskog suda u Beogradu K. 740/05, koji se odnose na postupak po optužnom predlogu za delo iz člana 108. u vezi člana 103. stav 1. tada važećeg Krivičnog zakonika su uništeni zbog isteka vremena čuvanja, a tuženi nema ni otpravak presude ni zvanično saopštenje tog suda, odnosno suda koji je preuzeo njegovu nadležnost, o pravnosnažnom okončanju i ishodu navedenog krivičnog postupka, pa ne može da se tvrdi da je ovaj postupak okončan osuđujućom presudom. Tuženi je u odgovoru na tužbu naveo da je u sudskom upisniku tog suda evidentiran predmet K 740/05 gde se nalaze podaci o tužiocu i učinjenom krivičnom delu. Međutim, sudski upisnik je interna službena evidencija o kretanju predmeta i preduzimanju procesnih radnji do okonačanja postupka i arhiviranja spisa, pa se na osnovu njega ne može izvesti zaključak o postojanju osuđujuće presude protiv nekog lica, a odredbom člana 102. stav 6. Krivičnog zakonika propisano je da se podaci o brisanim osudama ne mogu nikome dati.

Iz navedenog proizilazi da istinitost prenosa informacije da je tužilac krivično osuđivan nije utvrđena prvnosnažnim aktom nadležnog organa, a isto tako nije očigledna niti opšte poznata, u smislu citirane odredbe člana 98. stav 1. tačka 16. Zakona o medijima i informisanju. Isto važi i za objavljenu informaciju da je tužilac seksualno uznemiravao koleginicu, jer je prepiska preko mobilnog telefona bila objavljena bez tužiočeve saglasnosti, što je bio razlog da se dozvoli objavljivanje odgovora kojim tužilac tvrdi da nije poslao sporne poruke, a to što tužilac osporava navedenu prepisku potvrđuje da se ne radi o informaciji koja je očigledno ili opšte poznato tačna. Zato je u nižestepenim presudama pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tuženi obavezan da u glasilima čiji je odgovorni urednik objavi odgovore tužioca na sporne informacije.

S obzirom na navedeno, revizijom tuženog neosnovano se ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjen član 98. stav 1. tačka 16. Zakona o javnom informisanju i medijima, da su objavljene informacije očigledno istinite i da osuđivanost tužioca proizilazi iz sudskog upisnika.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić