Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), ispitao je pobijanu presudu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena je 24.02.2009. godine zaključila ugovor o zameni nepokretnosti sa tužiocem AA u kome je konstatovano da je tužena zemljišno-knjižni vlasnik nepokretnosti upisane u list nepokretnosti broj ... KO ... i to porodične stambene zgrade i pomoćne zgrade na parceli .../... na kojoj je tužena upisana kao nosilac prava korišćenja, kao i zemljišno-knjižni nosilac prava korišćenja na parceli broj .../... . Ugovoreno je da tužena prenosi pravo svojine na opisanoj nepokretnosti na tužioca AA radi izgradnje stambeno-poslovnog objekta, a on se obavezuje da u zamenu izgradi i prenese na tuženu pravo svojine na površini ne manjoj od 35% od ukupne površine novog stambenog objekta po usvojenom idejnom projektu koji će kao investitor izgradnje izgraditi na lokaciji ... ..., u skladu sa regulacionim planom i urbanističko-tehničkom dokumentacijom koja će biti odobrena od strane nadležnih organa. U članu 4. stav 1. ugovora konstatovano je da se tužilac AA obavezuje da na ime doplate u razlici vrednosti nepokretnosti isplati tuženoj iznos od 150.000 evra i to na sledeći način: 50.000 evra na ime kapare prilikom overe ugovora, 50.000 evra do kraja marta 2009. godine i 50.000 evra do 25.05.2009. godine, s tim što po stavu 2. tog člana, navedeno predstavlja bitan elemenat ovog ugovora i njegovim neispunjenjem stvoren je uslov za jednostrani raskid ovog ugovora od strane tužene koja može na ime naknade štete da zadrži iznos kapare koju je primila uz obavezu vraćanja iznosa primljenog preko kapare, ako je u međuvremenu došlo do isplate istog. U slučaju da od ugovora pre isplate u roku ukupno ugovorene razlike vrednosti nepokretnosti odustane tužena obavezna je da vrati dvostruki iznos kapare. Navedeni ugovor je overen u Opštinskom sudu u Novom Sadu pod Ov1 .../..., a istog dana je zaključen Aneks ugovora kojim je kostatovano da kao ugovorna strana na strani tužioca AA pristupa i tužilac BB sa svim pravima i obavezama po osnovnom ugovoru, te da ovo svojstvo izvodi iz činjenice da je 50.000 evra, kao prvi deo cene u osnovnom ugovoru, isplatio umesto AA. Tužioci su isplatili tuženoj ukupno 118.000 evra na ime ispunjenja novčane obaveze i to 50.000 evra u vreme zaključenja ugovora, a priznanicom koja nije označena datumom tužena je potvrdila prijem iznosa od 18.000 evra kao poslednje primljene rate uz konstataciju da je rok za isplatu istekao 25.05.2009. godine i da se investitoru rok za isplatu preostalog duga od 32.000 evra produžava do 13.06.2009. godine. Kako tužioci ni u naknadnom roku nisu isplatili preostali iznos, tužena je 24.06.2009. godine u sudu overila izjavu o jednostranom raskidu ugovora. Tužioci su tada podneli tužbu protiv tužene radi naplate novčanog potraživanja u iznosu od 118.000 evra i ishodovali donošenje privremene mere kojom je tuženoj zabranjeno da otuđi i raspolaže nepokretnostima koje su bile predmet ugovora o zameni, a tužena je podnela tužbu za raskid ugovora o zameni nepokretnosti. U toku navedenih parnica stranke su 03.08.2010. godine zaključile vansudsko poravnanje izražavajući saglasnost da se rešenje o privremenoj meri ukine i sporazumno raskidaju ugovor o zameni nepokretnosti, s tim što je konstatovano da tužioci nikada nisu stupili u posed nepokretnosti, te se čine nespornim potraživanje tužilaca do iznosa od 80.000 evra koje će tužiocima isplatiti građevinska firma „GG“ DOO, kao treća strana u ugovoru (investitor kome je tužena ustupila parcele radi gradnje), a preostali deo potraživanja tužilaca u visini od 38.000 evra (razlika do ukupno 118.000 evra) će isplati ili preneti u vlasništvo stan površine 38 m2, onoj strani koja uspe u parnici pred Višim sudom u Novom Sadu P 67/10 (parnica po tužbi tužilaca protiv tužene radi povraćaja navedenog iznosa predatog na ime ispunjenja obaveza investitora). Taj postupak je okončan povlačenjem tužbe 13.07.2011. godine, a parnica koju je tužena vodila protiv tužilaca (radi raskida ugovora) okončana je donošenjem presude na osnovu odricanja od tužbenog zahteva (P 140/10 od 04.08.2010. godine). Tržišna vrednost nepokretnosti prema predmetnom ugovoru o zameni nepokretnosti iznosi 516.000 evra odnosno 60.993.625,00 dinara prema srednjem kursu NBS na dan 14.05.2018. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da su tužioci odgovorni za neizvršenje ugovora, te da je njihov zahtev za vraćanje kapare neosnovan, jer se tužena kao druga ugovorna strana opredelila da zadrži kaparu u skladu sa članom 80. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju vrednost nepokretnosti po ugovoru o zameni nepokretnosti (516.000 evra) i ugovorena kapara (50.000 evra), po stanovištu prvostepenog suda nisu u nesrazmeri, odnosno ne radi se o preterano velikoj kapari pri čemu navodi tužilaca da su bili u zabludi u pogledu ugovorne odredbe o kapari nisu od uticaja imajući u vidu da tužbenim zahtevom nisu tražili poništaj te odredbe, a sud o relativnoj ništvosti ne vodi računa po službenoj dužnosti.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev (osim dela koji se odnosi na visinu kamatne stope za period od 16.07.2009. do 25.12.2012. godine), nalazeći da tužena kao poverilac nema pravo da zadrži primljenu kaparu po članu 81. ZOO, jer su tužioci delimično ispunili ugovorne obaveze. Kako je tužena raskinula ugovor, kapara se uračunava u ispunjenje obaveze pa sledom pravnih posledica raskida ugovora tužioci imaju pravo da im se vrati ono što su dali na ime ispunjenja, a to pravo može biti limitirano samo dokazivanjem da je zbog nepotpunog ispunjenja nastala šteta za poverioca (tuženu) što u konkretnom slučaju nije dokazano.

Osnovano se revizijom tužene ukazuje da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 80. stav 1. i 4. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ako je za neizvršenje ugovora odgovorna strana koja je dala kaparu, druga strana može po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je to još moguće ili tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu ili vratiti, ili se zadovoljiti primljenom kaparom, a sud može na zahtev zainteresovane strane smanjiti preterano veliku kaparu. U slučaju delimičnog ispunjenja obaveze članom 81. navedenog zakona, propisano je da poverilac ne može zadržati kaparu, nego može tražiti ispunjenje ostatka obaveze i naknadu štete zbog zadocnjenja, ili tražiti naknadu štete zbog nepotpunog ispunjenja, ali se u oba slučaja kapara uračunava u naknadu (stav 1.). Ako poverilac raskine ugovor i vrati ono što je primio kao delimično ispunjenje, on može birati između ostalih zahteva koji pripadaju jednoj strani kada je ugovor ostao neizvršen krivicom druge (stav 2.).

Imajući u vidu da se tužena (kao ugovarač koji je primio kaparu) opredelila za raskid ugovora u slučaju delimičnog ispunjenja, a vansudskim poravnanjem je regulisano vraćanje onog što je primila kao delimično ispunjenje, to po članu 81. stav 2. ZOO, ima pravo da bira između ostalih zahteva koji pripadaju jednoj strani kada je ugovor ostao neizvršen krivicom druge, a to su pravila o kapari propisana u članu 80. stav 1. ZOO (neizvršenje ugovora). Dakle, tužena po pravu izbora može da zadrži primljenu kaparu (član 80. stav 1), suprotno stanovištu drugostepenog suda da ima pravo samo na naknadu ugovorne štete uz dokazivanje njenog postojanja. Kako je u postupku utvrđeno da se u konkretnom slučaju ne radi o preterano velikoj kapari na osnovu vrednosti nepokretnosti koje su predmet ugovora, pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilaca za vraćanje iznosa od 23.000 evra u dinarskoj protivvrednosti koji predstavlja deo isplaćenog iznosa na ime kapare, pa je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 165. stav 2. ZPP, pripadaju traženi troškovi za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara prema važećoj AT i sudske takse za reviziju i odluku o reviziji u iznosu od po 97.500,00 dinara prema važećoj Taksenoj tarifi. Preinačenjem drugostepene odluke odbijena je žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka koji su tuženoj pravilno priznati primenom člana 153. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić