.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1587/2021
14.07.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Božidara Vujičića i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislava Vidicki, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sektor za vanredne situacije, Odeljenje za vanredne situacije u Zrenjaninu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3475/20 od 24.03.2021. godine, u sednici održanoj 14.07.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3475/20 od 24.03.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3475/20 od 24.03.2021. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Bečeju, Sudska jedinica u Novom Bečeju P1 55/19 od 16.10.2020. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg uvećanja zarade po osnovu sati pripravnosti za period od 29.01.2015. godine do 05.02.2016. godine, ukupan iznos od 37.464,08 dinara od čega je iznos od 24.493,18 dinara glavnica, a iznos od 12.970,90 dinara pripadajuća zakonska zatezna kamata na glavnicu na dan 29.05.2020. godine, kao i zakonsku zateznu kamatu na glavnicu, odnosno na iznos od 24.493,18 dinara počev od 30.05.2020. godine, pa do konačne isplate i za period od 06.02.2019. godine do 29.01.2018. godine, ukupan iznos od 93.765,32 dinara od čega iznos od 68.498,49 dinara glavnica, a iznos od 25.266,83 dinara pripadajuća zakonska zatezna kamata na dan 29.05.2020. godine, te zakonsku zateznu kamatu na glavnicu, odnosno na iznos od 68.498,49 dinara počev od 30.05.2020. godine, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu za period od 29.01.2015. godine do 29.01.2018. godine isplati pojedinačno opredeljene iznose na ime razlike između isplaćenog dela troškova prevoza i cene pojedinačne karte spram prisutnosti na radu, a najviše do visine mesečne pretplatne karte, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na obračunatu razliku neisplaćenih putnih troškova na dan veštačenja 29.05.2020. godine, zakonsku zateznu kamatu na glavnicu, odnosno na iznos od 683,33 dinara počev od 30.05.2020. godine, pa do konačne isplate i iznos od 1.114,83 dinara na ime zakonske zatezne kamate za docnju na isplaćeni iznos na ime putnih troškova na dan veštačenja 19.05.2020. godine. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu uplati doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, doprinose za nezaposlenost kod Nacionalne službe za zapošljavanje, te doprinose za zdravstveno osiguranje kod Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i to u iznosu koji obračunavaju nadležne službe tužene u vreme obračuna na iznose opredeljene u stavu prvom petituma tužbenog zahteva. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je tužba povučena u delu zahteva kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu za period od 29.01.2015. godine do 29.01.2018. godine na ime razlike između isplaćenog i pripadajućeg dodatka na platu za rad u smeni isplati iznos od 6.000,00 dinara za svaki mesec, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate kao i da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje za tužiocu uplati doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja, doprinose za nezaposlenost kod nadležne Nacionalne službe za zapošljavanje i doprinose za zdravstveno osiguranje kod Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje u iznosu koji obračunavaju nadležne službe tužene u vreme obračuna na gore navedene iznose. Stavom petim izreke, odbijen je prigovor stvarne i mesne nenadležnosti Osnovnog suda u Bečeju istaknut od strane tužene. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 60.415,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do konačne isplate, dok je stavom sedmim izreke, oslobođen tužilac od plaćanja sudskih taksi.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3475/20 od 24.03.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka sadržano u prvostepenoj presudi i obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade troškova postupka isplati još 32.085,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odlučeno je da su u preostalom žalbe tužioca i tužene u celosti odbijene i prvostepena presuda u preostlom usvajajućem delu i delu odluke o prigovorima potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavila tužena, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj raspravlja kao o posebnoj reviziji (član 404. ZPP).
Primenom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.
Predmet tražene pravne zaštite je isplata na ime pripravnosti i troškova prevoza, a pravnosnažnom presudom je utvrđeno da je tužbeni zahtev osnovan. O ovom pravu tužioca, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate podneta je 31.01.2018. godine, a vrednost predmeta spora navedena u uvodu prvostepene presude je 93.675,00 dinara.
Imajući u vidu odredbu člana 403. stav 3. ZPP, te da vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to u konkretnom slučaju revizija nije dozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća - sudija
Jasminka Stanojević, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
