Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' broj 72/11, 55/14, 87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tuženih, sada pok. GG, bavio se poslom prikupljanja i prerade PET ambalaže od 2005. godine, a krajem 2007. godine sa tužiocem se usmeno dogovorio o zajedničkom poslovanju na preradi plastične ambalaže, te je postignut i sporazum o obimu potrebnih investicija od strane tužioca i to 400 kontejnera, mašina za preradu plastike, obzirom da je sada pok. GG već imao određena sredstva za rad i to oko 100 postavljenih kontejnera, staru mašinu za reciklažu, kamion za prikupljanje ambalaže, malu prikolicu i prostor za prikupljanje plastike. Tužilac je, od dobijenih novčanih sredstava po ugovoru o kreditu koji je zaključio 19.11.2007. godine sa Fondom za razvoj RS, kupio određena sredstva za rad radi navedenog zajedničkog posla. Naime, uložio je novac u popravku mašine, kupio vozilo, veću prikolicu i 100 kontejnera, zaključio ugovor o zakupu poslovnog prostora. Sporazumno su izmestili lokaciju na kojoj su obavljali delatnost do maja 2008. godine, od kada je tužilac nastavio da obavlja samostalno ovu delatnost, koristeći sredstva za rad i poslovne kontakte pravnog prethodnika tuženih koje mu je on ustupio i predložio da nastavi samostalno sa poslom, jer je on zapao u finansijske teškoće. Iz nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke od 14.01.2019. godine, proizlazi da je u periodu od decembra 2007. godine do 30.06.2008. godine pravni prethodnik tuženih u osnovna sredstva uložio 6.062 evra u dinarskoj protivvrednosti, a tužilac 18.291 evro, uključujući i troškove poslovanja. Gubitak u poslovanju u navedenom periodu iznosi 2.474 evra, a od 01.07.2008. godine do 31.03.2009. godine, kada je tužilac poslovao samostalno, gubitak iznosi 883 evra. Za rentabilno obavljanje ove delatnosti, po nalazu veštaka ekonomsko-finansijske struke, moralo se nabaviti još 262 do 274 kontejnera.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je pravni prethodnik tuženih – sada pok. GG, odgovoran za neuspeh zajedničkog posla, jer tužioca nije blagovremeno obavestio o nemogućnosti za dalje ulaganje, dok se odgovornost tužioca ogleda u izostalom dodatnom ulaganju u nabavci kontejnera, te je saglasno članu 267. Zakona o obligacionim odnosima, delimično usvojen tužbeni zahtev, u visini nastale štete za period od decembra 2007. godine do 30.06.2008. godine. Odbijen je i predlog za određivanje privremene mere, jer, po oceni prvostepenog suda, nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom ocenio da je prvostepena presuda, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Po stanovištu drugostepenog suda, tužilac i pravni prethodnik tuženih su bili u ortačkom ugovornom odnosu koji je nastao usmenim sporazumom, bez određenog vremena trajanja ortakluka. Raskinut je maja 2008.godine i prema izraženom stavu u pobijanoj presudi, tužilac nije dokazao kakvu je štetu zbog neispunjenja ugovorne obaveze pretrpeo i u čemu se neispunjenje sastoji u situaciji kada mu je pok. GG prepustio sva svoja sredstva i kontakte.

Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava. Naime, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da ovaj usmeni dogovor postignut između tužioca i pravnog prethodnika tuženih, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja ugovor o ortakluku, za koji nije neophodna pismena forma. Ova vrsta ugovora regulisana je pravnim pravilima Srpskog građanskog zakonika (paragraf 723.-758.), koji se primenjuje na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije - (''Službeni glasnik SFRJ'' br. 86/46). Prema paragrafu 757. Zakonika, ako je ugovor o ortakluku zaključen na neodređeno vreme, onda svaki ortak može istupiti iz ortakluka, osim u nevreme, a prema paragrafu 738., svaki ortak odgovara za štetu koju je svojom krivicom prouzrokovao.

S obzirom da je usmeni ugovor o ortakluku na neodređeno vreme prestao zbog istupanja iz ortakluka ortaka, sada pok. GG, a drugi ortak – tužilac ostao u poslu, to odluka o naknadi štete zbog neizvršenja ugovora zavisi od krivice za gubitak u poslovanju za vreme zajedničkog rada, kao u konkretnom slučaju. Kako drugačije nije regulisano, to na odgovornost za naknadu štete zbog neizvršenja ugovorne obaveze primenjuju se opšta načela odgovornosti za štetu Zakona o obligacionim odnosima. Odredbom člana 132. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete. Odredbom člana 158. istog zakona, propisano je da krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Šteta tužioca ne može se sastojati u gubitku u poslovanju koje je nastavio da obavlja sam nakon prepuštanja sredstava i delatnosti od strane pok. GG, niti šteta može biti u visini sredstava koje je tužilac dobio putem kredita da bi ušao u ortački posao, niti u visini pribavljenih sredstava radi ortakluka, jer je ortakluk zajedničko ulaganje približno jednakih udela, deoba zajedničke dobiti, ali isto tako i snošenje zajedničkog rizika usled gubitka ili propasti posla, a tužilac nije dokazao koju štetu je pretrpeo i usled kog neispunjenja ugovorne obaveze. Pok. GG sredstva je već imao, tužilac je taj koji je sredstva radi ortakluka morao pribaviti. Pok. GG nakon istupanja iz ortakluka nije tražio ono što je uložio u imovinu ortakluka, već je nju prepustio tužiocu, kako stvari, tako i prava, a iz te imovine tužilac je mogao podmiriti obaveze nastale povodom rada ortakluka, jer je sredstvima i pravima upravo nastavio da raspolaže tužilac.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude odlučeno je kao u izreci, saglasno članu 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić