U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, „Dedinje“ Beograd, čiji je zakonski zastupnik Ministarstvo odbrane – Vojno pravobranilaštvo, protiv tuženog Grad Beograd, Gradska uprava Grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu Beograd, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Beograda, radi isplate duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 5659/20 od 18.02.2021. godine, u sednici veća održanoj 29. septembra 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

Revizija tuženog se USVAJA, PREINAČUJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 11Pž 5659/20 od 18.02.2021. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 29P 733/20 od 23.09.2020. godine tako što se ODBIJA tužbeni zahtev kojim tužilac Republika Srbija, Ministarstvo odbrane, „Dedinje“ Beograd tražio da se tuženi Grad Beograd, Gradska uprava Grada Beograda, Sekretarijat za socijalnu zaštitu obaveže da tužiocu plati na ime glavnog duga iznos od 12.500.544,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.10.2015. godine do isplate i obavezuje se tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 271.800,00 dinara, u roku od 8 dana.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 75.000,00 dinara u roku od 8 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogradu je doneo presudu 29P 733/2020 dana 23.09.2020. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu plati na ime glavnog duga iznos od 12.500.544,91 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.10.2015. godine do isplate i obavezao je tuženog da tužiocu plati na ime troškova parničnog postupka 576.000,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom 11Pž 5659/20 od 18.02.2021. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, kao i zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka i prvostepenu presudu potvrdio.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...18/2020) i odlučio da je revizija osnovana.

Drugostepena presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka u smislu odredbe člana 374. stav 1. u vezi člana 398. stav 3. i člana 396. stav 1. i stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje revident ukazuje navodima da je drugostepeni sud pogrešno cenio žalbene navode - da je prvostepeni sud po uputu sadržanom u drugostepenom rešenju Privrednog apelacionog suda 7Pž 4528/18 od 23.01.2020. godine uvrstio u izvedene dokaze finansijski izveštaj Vojne ustanove „Dedinje“ za 2014. godinu, na okolnost da se ova ustanova finansira iz svojih prihoda, odnosno da ne dobija aproprijaciju od strane Vlade ili Ministarstva, odnosno prihode iz budžeta, ali da je prvostepeni sud propustio da taj dokaz ceni. Ovo stoga, što navedeno nije od značaja za odluku o tužbenom zahtevu.

Međutim, osnovani su razlozi revizije da je drugostepena presuda, kao i prvostepena, doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, parnične stranke su bile u obligaciono-pravnom odnosu po osnovu Ugovora o pripremanju i distribuciji obroka za socijalno materijalno ugrožene korisnike na teritoriji Grada Beograda i Aneksa tog ugovora, počev od 15.01.2012. godine do 08.02.2015. godine. Tuženi je plaćao sa zakašnjenjem obaveze po računima tužioca, te je tužilac obračunao zakonske zatezne kamate za docnju u plaćanju, što je predmet tužbenog zahteva. Međutim, parnične stranke su zaključile Sporazum o izmirenju duga XIX-01 broj ...-.../... od 28.08.2014. godine, u kom je, u članu 3. sadržano da se tužilac odrekao zatezne kamate za dane kašnjenja u plaćanju računa i da nema više nikakvih potraživanja prema tuženom po osnovu zaključenih Aneksa broj ... i Aneksa broj ... za pruženu uslugu pripreme i distribucije obroka za socijalno-materijalno ugrožene korisnike na teritoriji Grada Beograda, u periodu od 01.02.2014. godine do 30.04.2014. godine. Sporazum su potpisali direktor VU „Dedinje“ i sekretar tuženog Sekretarijata. Prvostepeni sud je još utvrdio da je Ministarstvo odbrane, Sekretarijat ministarstva, Direkcija za imovinsko-pravne poslove, Odeljenje u Beogradu dopisom od 16.12.2014. godine dalo mišljenje tužiocu, odnosno saglasnost da pred nadležnim sudom podnese izmenjeni i dopunjeni predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave protiv tuženog, ukoliko Vlada RS ne donese odluku o oslobađanju plaćanja zakonske zatezne kamate. Iz iskaza potpisnika sporazuma sa strane tuženog, kao svedoka, prvostepeni sud je utvrdio da je pitanje otpisa kamate bio deo dogovora o kome su stranke bile saglasne, što je sadržano u sporazumu. Iz iskaza potpisnika sporazuma sa strane tužioca, sud je utvrdio da je tužilac imao od svojih nadležnih organa saglasnost da ne potražuje kamatu ako Vlada donese zaključak o oprostu te kamate i da je potpisao sporazum jer je tadašnji stav bio da se ne naplaćuje bilo kakva kamata, da se posao nastavi, odnosno produži saradnja, ali da je tužilac na kraju ostao bez tog posla. Prema sadržini Aneksa ugovora proizilazi da se pre njihovog zaključenja Vlada Republike Srbije saglašavala sa nastavkom saradnje između parničnih stranaka, u pisanoj formi.

Iz tako utvrđenog činjeničnog stanja po shvatanju nižestepenih sudova sledi da je Vlada Republike Srbije bila neposredni učesnik ugovornog odnosa između parničnih stranaka i organ koji je davao saglasnost na nastavak poslovne saradnje. Drugostepeni sud ne prihvata žalbene navode da je tuženi bez razloga zatražio naknadno odobrenje zaključenog sporazuma od Vlade Republike Srbije. Drugostepeni sud obrazlaže da je tužilac vojna ustanova osnovana od strane Republike Srbije, indirektni korisnik budžetskih sredstava, u odnosu na koju osnivač vrši zakonom utvrđena prava u pogledu upravljanja i finansiranja, saglasno članu 2. Zakona o budžetskom sistemu. Prihodi od kamate su saglasno odredbi člana 19. Zakona o budžetskom sistemu prihodi nastali upotrebom javnih sredstava. Stoga zaključuje da je tužiocu bila potrebna saglasnost Vlade za otpust duga po osnovu kamate. Kako je do zaključenja glavne rasprave izostalo naknadno odobrenje Vlade Republike Srbije, zaključak je da parnične stranke nisu imale saglasnost prilikom ugovaranja odredbe sporazuma kojom se tuženom oprašta zakonska zatezna kamata i da je sporazum u tom delu protivan prinudnim propisima, odnosno Zakonu o budžetskom sistemu. Kako tužilac nije imao ovlašćenje da bez saglasnosti Vlade Republike Srbije potpiše navedeni sporazum u delu kojim se odrekao obračunate zakonske zatezne kamate na neplaćene račune, ta odredba ne proizvodi pravno dejstvo. Stoga je osnovan tužbeni zahtev kojim tužilac traži isplatu utuženog iznosa na ime zakonske zatezne kamate obračunate za docnju u plaćanju.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da razlozi kojima su se rukovodili nižestepeni sudovi kod odluke o usvajanju tužbenog zahteva ne stoje, jer nisu utemeljeni u materijalnom pravu.

Prema odredbama Zakona o Vojsci Srbije („Sl. glasnik RS“ br 116/07...101/10) koji je bio na snazi u vreme zaključenja Sporazuma, kojima se uređuje i organizacija Vojske Srbije, Vojska Srbije se organizuje u komande jedinice i ustanove (član 2. stav 1.). Članom 195. tog zakona predviđeno je da uslove, način i postupak transformacije vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti i prava i obaveze civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenih u tim ustanovama do završetka transformacije, urediće Vlada. Iz te odredbe razume se da vojne ustanove obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti, na šta tuženi ukazuje. Na osnovu te odredbe je Vlada Republike Srbije donela Uredbu o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenih u tim ustanovama, objavljenu u „Službenom glasniku RS“ br 58/2008, 94/2009 i 10/2013. Vojne ustanove koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti mogu se transformisati u vojne ustanove koje su organizaciono i funkcionalno vezane za Ministarstvo odbrane, što je ovde tužilac. Ministar odbrane urediće način rada, poslovanja i upravljanja tim ustanovama, i odrediće vojne ustanove koje mogu steći status pravnog lica. Prema odredbi člana 104. Zakona o odbrani („Sl. glasnik RS 116/07... 104/09), sredstva za funkcionisanje Vojske Srbije obezbeđuje Ministarstvo odbrane u okviru budžeta Republike Srbije, Ministarstvo odbrane može da ostvaruje dopunska sredstva pružanjem usluga u skladu sa zakonom i drugim propisima, Ministar odbrane u okviru odobrenih aproprijacija vrši raspored novčanih sredstava ustanovama koje su organizaciono i funkcionalno vezane za Ministarstvo odbrane, a posebnim propisom uređuje materijalno i finansijsko poslovanje budžetskih korisnika.

Zakonom o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“ br 54/09... 108/13) predviđeno je da su korisnici javnih sredstava direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava, a indirektni korisnici budžetskih sredstava su i ustanove osnovane od strane Republike Srbije, nad kojima osnivač preko direktnih korisnika budžetskih sredstava vrši zakonom utvrđena prava u pogledu upravljanja i finansiranja (član 2. stav 1. tačka 5. i 8.). Prema odredbi iz člana 2. stav 1. tačka 14. tog zakona, javni prihodi su svi prihodi koje ostvaruju korisnici budžetskih sredstava. Aproprijacija je od strane Narodne skupštine, zakonom o budžetu Republike Srbije, dato ovlašćenje Vladi za trošenje javnih sredstava do određenog iznosa i za određene namene za budžetsku godinu, a aproprijacije za indirektne korisnike budžetskih sredstava se iskazuju zbirno po vrstama indirektnih korisnika i namenama sredstava u okviru razdela direktnog korisnika koji je u budžetskom smislu odgovoran za te indirektne korisnike budžetskih sredstava (član 2. stav 1. tačka 31.) Prema odredbi člana 19. tog zakona prihodi od kamata su takođe prihodi nastali upotrebom javnih sredstava. Prema članu 23. tačka 5. za finansiranje nadležnosti Republike Srbije, budžetu Republike Srbije pripadaju javni prihodi i primanja i to prihodi nastali upotrebom javnih sredstava: prihodi od kamata.

Članom 49. uređena je naplata prihoda i primanja budžeta. Prihodi i primanja budžeta Republike Srbije prikupljaju se i naplaćuju u skladu sa zakonom i drugim propisima (stav 1). Direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava obavezni su da obezbede potpuno i pravovremeno, na dan realizacije, uplaćivanje prihoda i primanja budžeta iz okvira svoje nadležnosti na propisani račun trezora, za potrebe raspoređivanja u budžetu, u skladu sa zakonom (stav 2). Ugovori o nabavci dobara, finansijske imovine, pružanju usluga ili izvođenju građevinskih radova koje zaključuju direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava moraju biti zaključeni u skladu sa propisima koji regulišu javne nabavke (član 57).

Odredbama zakona nije predviđena saglasnost Vlade Republike Srbije za otpust duga po osnovu zatezne kamate. Zaključak o obaveznoj saglasnosti Vlade Republike Srbije za otpust duga od strane tužioca ne proizilazi iz odredbe člana 19. Zakona o budžetskom sistemu kako to nalazi drugostepeni sud, a kojim je određeno da su i prihodi od kamata nastali upotrebom javnih srestava. U postupku nije isticano, niti dokazivano da je Ministar odbrane uredio način rada, poslovanja i upravljanja tužiočevom ustanovom, niti njeno materijalno i finansijsko poslovanje na takav način da je za konkretno trebala saglasnost Vlade Republike Srbije.

Prema navedenoj odredbi člana 2. stav 1. tačka 8. Zakona o budžetskom sistemu osnivač, u ovom slučaju Vlada Republike Srbije, preko direktnog korisnika budžetskih sredstava vrši zakonom utvrđena prava u pogledu upravljanja i finansiranja ustanova, kao indirektnih korisnika budžetskih sredstava, što je tužilac. To znači da bi ograničenje ovlašćenja tužioca za otpust potraživanja koje nastane iz njegovog obavljanja delatnosti na način da na isto daje saglasnost Vlada Republike Srbije, kao osnivač, moralo biti propisano zakonom. Kako takvog ograničenja nema, proizilazi da u materijalnom pravu nije utemeljen zaključak nižestepenih sudova da je odredba sporazuma koga su parnične stranke zaključile, kojom tužilac otpušta dug po osnovu zateznih kamata tuženom - ništava i da kao takva ne proizvodi pravno dejstvo. Ništavi su ugovori u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima koji su protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Odsustvom zakonske odredbe kojom se predviđa obavezna saglasnost Vlade Republike Srbije za sporazum tužioca i tuženog o otpustu duga, proizilazi zaključak da takav sporazum nije protivan prinudnom propisu, a ni javnom poretku. Iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je utvrđeno da su stranke postigle saglasnost da sporazum o otpustu duga uslove saglasnošću Vlade Republike Srbije.

Prema iznetom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda sporazum zaključen među parničnim strankama kojim tužilac tuženom otpušta dug na ime zateznih kamata proizvodi pravno dejstvo, te je neosnovano potraživanje tužioca po tom osnovu. Obaveza prestaje, prema odredbi člana 344. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi. Stoga nema osnova predmetnom potraživanju tužioca.

Sa iznetih razloga su preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahtev, primenom odredbi člana 416. stav 1. Zakona o parničnom potupku.

Odlučeno je o troškovima celog postupka primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku tako što je utvrđeno da su troškovi tužioca prema uspehu u parnici imajući u vidu potraživanje o kom je odlučeno delimičnom presudom, iznose 385.440,00 dinara, na ime troškova izvršnog postupka, za sastav tri obrazložena podneska i pristup na četiri održana i tri neodržana ročišta, a tuženog 35.640,00 dinara za sastav jednog podneska i pristup na četiri održana i tri neodržana ročišta i 78.000,00 dinara za pristup na dva održana ročišta u ponovljenom postupku koji se vodio po nepresuđenom delu tužbenog zahteva od 12.500.544,91 dinar, te je po preboju ovih iznosa troškova obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove prvostepenog i drugostepenog postupka u iznosu od 271.800,00 dinara.

Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove sastava revizije, u iznosu od 75.000,00 dinara.

Odluka o troškovima je doneta na osnovu odredaba člana 153, 154, 165 i 163. Zakona o parničnom postupku, te Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, prema određenim zahtevima stranaka.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić