Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude apelacionog suda u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen njegov tužbeni zahtev za iznos od 300.000,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tužioca dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku -ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... 55/2014) pa je na osnovu člana 408. ZPP, našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen ... godine ( bio je maloletan u vreme lišenja slobode) a u pritvoru bio od 28.08.2018. godine do 19.02.2019. godine ( 176 dana) pod sumnjom da je učinio pet krivičnih dela teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 3. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i tri krivična dela razbojništva iz člana 206. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Rešenjem Višeg suda u Subotici Kim 47/18 od 28.08.2018. godine tužiocu je određen pritvor zbog sumnje da će nastaviti sa izvršenjem krivičnog dela, a koji mu se računao od 28.08.2018. godine kada je lišen slobode. Tužiocu je pritvor nekoliko puta produžavan. Krivični postupak je okončan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Subotici Km-40/18 od 19.02.2019. godine, o obustavi postupka i rešenjem istog suda od 19.02.2019. godine tužiocu je ukinut pritvor. Tužilac je prvi put bio u OZ Subotica kada je imao ... godina i ... meseci zbog krivičnog dela silovanja koji postupak je obustavljen, a zatim u dva meseca tokom leta 2019.godine i u novembru iste godine kada mu je izrečena vaspitna mera pojačanog nadzora od strane organa starateljstva. Boravak u pritvoru tužilac je loše podneo s obzirom na to da su bili loši uslovi i ambijent zatvorske ustanove i da su mu u zatvoreničkoj sobi cimeri uzimali hranu koju mu je majka poslala, a da nije mogao često da kontaktira sa svojim najbližima. Veštačenjem je utvrđeno da je boravak u pritvoru kod tužioca izazvao psihičke tegobe. Neosnovano lišenje slobode izazvalo je kod tužioca duševne bolove zbog kojih je pretrpeo nematerijalnu štetu. Pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari tužilac se 12.04.2019.godine, obratio Ministarstvu pravde RS sa zahtevom za obeštećenje van spora, ali sporazum nije postignut.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud primenom člana 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku (“Službeni glasnik RS”, br. 72/11, ... 35/19) zaključio da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete, koju je pretrpeo zbog toga što je neosnovano lišen slobode i boravio u pritvoru i obavezao tuženu da tu štetu naknadi tužiocu na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ( ZOO) kojim je propisano i pravo na naknadu štete zbog povrede časti, ugleda i slobode i prava ličnosti, čiji je uzrok neosnovano lišenje slobode, pa je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužiocu pripada jedinstvena pravična naknada u iznosu od 500.000,00 dinara.

Drugostepeni sud je ocenjujući navode žalbe parničnih stranaka prihvatio navode prvostepenog suda u pogledu osnova za naknadu štete, ali je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 200.000,00 dinara, a do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom 500.000,00 ( odnosno za iznos od još 300.000,00 dinara) smatrajući da bi dosuđivanje naknade štete u ovom većem iznosu bilo protivno cilju kome ona služi i pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom iz člana 200. stav 2. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su delimično osnovani navodi revizije tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade.

Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete, i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja (stav 1. ovog člana), koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: godine starosti tužioca u momentu pritvaranja (... godina, rođen ... godine), prirodu i težinu krivičnih dela koja su mu je stavljena na teret, vreme provedeno u pritvoru (176 dana), posledice lišenja slobode na njegovo zdravstveno stanje, porodično stanje, raniji život tužioca, teške uslove boravka u pritvoru, dužina trajanja duševnih bolova koje je zbog toga trpeo. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvilno prvostepeni sud procenio da pravična naknada nematerijalne štete iznosi 500.000,00 dinara, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se u reviziji navodi da je apelacioni sud prenisko odmerio naknadu za ovaj vid štete i dosuđeni iznos umanjio za 300.000,00 dinara. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je apelacioni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je delimično usvojio žalbu tužene.

Pravilna je odluka o troškovima prvostepenog postupka doneta na osnovu člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji tužioca u delu kojim se pobija presuda apelacionog suda u delu kojim je odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije u ovom delu na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, pa je utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Imajući u vidu da vrednost pobijanog dela (1.260.000,00 dinara), ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja predloga, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP je odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2, 165. stav 2. i 163. stav 2. ZPP i tužiocu koji je delimično uspeo u postupku po reviziji dosuđeni su troškovi na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara, odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20) srazmerno uspehu tužioca u postupku po reviziji (300.000,00 dinara) i odlučeno kao u stavu trećem izreke. Tužiocu ne pripadaju troškovi žalbenog postupka, jer sa žalbom nije uspeo ni ishodom ovog revizijskog postupka (pobijao odbijajući deo u kom delu je revizija odbačena).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić