Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodi revizije koji se odnose na nepotpuno i nepravilno utvrđeno činjenično stanje ne mogu biti revizijski razlog, s obzirom na odredbu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme broj .../... od 01.02.2017. godine, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog. Rešenjem tuženog od 23.04.2018. godine, tužilji je prestao radni odnos, zbog isteka roka na koji je zasnovan, odnosno zbog povratka na rad odsutne zaposlene sa bolovanja. Tužilja smatra da joj je radni odnos kod tuženog po osnovu ugovora o radu od 01.02.2017. godine, prestao još 28.04.2017. godine i da je nakon toga radila bez pravnog osnova, odnosno obavljala faktički rad kod tuženog i na taj način zasnovala radni odnos na neodređeno vreme.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, jer u konkretnom slučaju nije došlo do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme 09.05.2017. godine. Naime, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme radi zamene privremeno odsutne BB, koja je bez prekida bila odsutna sa rada, radi održavanja trudnoće, porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta u periodu od 01.01.2017. godine, pa sve do 27.04.2018. godine, iz kojih razloga se ne radi o faktičkom radu tužilje nakon 27.04.2017. godine (kada je isteklo bolovanje radi održavanja trudnoće), pa tako ni zasnivanje radnog odnosa u smislu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog počev od 09.05.2017. godine

Prema članu 32. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05...75/14), smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, danom stupanja na rad ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.); da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3.); da izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi između ostalog ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1.); da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (član 6.). Odredbom člana 175. istog zakona, propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan.

U konkretnom slučaju tužilja i tuženi su zaključili ugovor o radu na određeno vreme 01.02.2017. godine. Po tom ugovoru tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog radi zamene privremeno odsutne BB. Trajanje radnog odnosa određeno je do povratka zaposlenog na rad. Tužilji je prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, u smislu člana 175. tačka 1. Zakona o radu. Ugovor o radu, zaključen između tužilje i tuženog, vezan je za trajanje odsustva zaposlene umesto koje je privremeno tužilja zasnovala radni odnos ugovorom o radu na određeno vreme, pa nije bilo mesta primeni odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme stupanjem na rad, već je pravilno tužilji prestao radni odnos, povratkom zaposlene koju je menjala. Znači, da bi se zasnovao radni odnos u smislu člana 32. stav 2. Zakona o radu, bitno je da zaposleni radi bez zaključenog ugovora o radu, što u konkretnoj situaciji nije slučaj.

Kako je privremena sprečenost za rad trajala u kontinuitetu od 01.01.2017. godine do 27.04.2018. godine, to su neosnovani navodi revizije da je tužilja radila bez pravnog osnova posle 27.04.2017. godine, kao i navodi koji se odnose na dužinu trajanja privremene sprečenosti.

Takođe, ugovor o radu koji je tužilja zaključila ograničen je na period trajanja do povratka privremeno odsutnog radnika čija je zamena bila u navedenom periodu, što se i desilo 28.04.2018. godine, pa insistiranje tužilje da je BB bila na bolovanju samo do 27.04.2017. godine, a posle na odsustvu radi nege deteta, nije od uticaja, jer bez obzira na razlog ova zaposlena je bila privremeno odsutna sa rada u navedenom periodu bez prekida, a tužilja nije nastavila rad kod tuženog narednih pet dana, posle povratka odsutnog zaposlenog, tako da nisu ispunjeni ni uslovi iz odredbe člana 37. Zakona o radu za preobražaj radnog odnosa.

Prema tome, revizijom tužilje neosnovano se ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, a s obzirom da se ostalim navodima revizije osporava utvrđeno činjenično stanje što ne može biti revizijski razlog prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka, jer po reviziji nije uspela, te je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić