Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odlučeno o zahtevu tužioca za isplatu zarade za na ime prekovremenog rada. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Revizijski navodi tužioca ne predstavljaju pravno relevantni osnov za izjavljivanje posebne revizije, već njegovo tumačenje materijalno pravnih odredbi Zakona o radu kojim je uređen prekovremeni rad. Nižestepeni sudovi su odluku o tužbenom zahtevu zasnovali na odredbi člana 53. Zakona o radu, pa prema tome Vrhovni kasacioni sud nalazi da nema potrebe za novim tumačenjem prava. Drugačije odluke apelacionih sudova na koje se poziva revident su bez uticaja na dozvoljenost posebne revizije, imajući u vidu da je pobijana odluka u saglasnosti sa sadašnjom sudskom praksom zauzetom povodom istovrsnih činjenično pravnih pitanja.

Na osnovu navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio je kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu podneo dana 14.02.2020. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 44.762,61 dinar, odnosno 380,77 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Ovaj spor iz radnog odnosa ne odnosi se na zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku, već na potraživanje u novcu. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci rešenja u drugom stavu.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 154. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora ne reviziju ne spadaju u potrebne i nužne troškove radi vođenja parnice.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić