Presudom Višeg suda u Kraljevu Kž1 81/21 od 16.06.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe punomoćnika privatne tužilje BB i branioca okrivljene AA i prvostepena presuda, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Miloš Radojević, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe da je izvršila krivično delo koje joj je stavljeno na teret ili da pobijane presude ukine i predmet uputi prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac u podnetom zahtevu ističe da je okrivljena oglašena krivom za delo koje nije krivično delo, jer da bi određeno postupanje imalo obeležje krivičnog dela uvreda, mora imati uvredljiv karakter i to kako sa subjektivnog, tako i sa objektivnog stanovišta. Stoga, inkriminisane radnje koje su nižestepeni sudovi okarakterisali kao krivično delo uvreda iz člana 170. Krivičnog zakonika u konkretnom slučaju ne predstavljaju krivično delo, jer prema navodima branioca okrivljena u svojim tvrdnjama iznetim u dopisu, nije upotrebila uvredljive reči i iste nemaju karakter omalovažavajućih za privatnu tužilju pogotovo jer se radi o direktorki škole koja kao funkcioner mora imati viši prag tolerancije prema, na svoj račun, upućenim kritikama. Pored toga, branilac ističe da je okrivljena reči navedene u izreci presude iznela u cilju zaštite svog opravdanog interesa – u cilju zaštite zaposlenja, iz čega proizilazi da je stav odbrane da u konkretnom slučaju ima mesta primeni člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika zbog postojanja uslova koji isključuju postojanje navedenog krivičnog dela.

Izneti navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, po nalaženju ovoga suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog izrekom prvostepene presude „... da je okrivljena dana 18.09.2020. godine, sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, a bila je svesna svoga dela, htela njegovo izvršenje i bila je svesna da je njeno delo zabranjeno, uvredila drugog, tako što je u pismu upućenom ministru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS, u nameri omalovažavanja, izjavila da oštećena BB, direktorka OŠ „VV“ u ..., pijanči sa svojim zaposlenim rođacima u školi, koristi razne opijate, uništava školsku imovinu, lomi klupe i stolice praveći raznorazne sedeljke u večernjim časovima u dvorištu škole“, jasno i nedvosmisleno proizlazi da se u opisanim radnjama okrivljene stiču sva kako objektivna tako i subjektivna bitna zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je optužena i pravnosnažno oglašena krivom.

Stoga se, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama, na štetu okrivljene, na napred navedeni način učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U podnetom zahtevu, branilac kao razlog podnošenja istog, navodi i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom preko branioca. Međutim, obrazlažući istaknutu povredu zakona branilac zapravo navodi da je sud propustio da rešenjem odredi izvođenje dokaza ispitivanjem pojedinih svedoka i čitanjem pisanih dokaza priloženih uz tužbu i u vezi sa tim ističe povrede članova 15. stav 2., 367. stav 2. tačka 7) i 505. stav 3. ZKP, pa kako povrede navedenih odredba, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Dragomir Milojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić