Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 442/21 od 05.07.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Dejana Dabovića i presuda Višeg suda u Novom Sadu K 114/20 od 24.03.2021. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Bojan Mirković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, člana 439. tačka 3) i člana 441. stav 3. i 4. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje pred potpuno izmenjenim sastavom veća.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je održao sednicu veća o kojoj, shodno članu 488. stav 2. ZKP, nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, advokata Bojana Mirkovića je u odnosu na ukazanu povredu zakona iz člana 441. stav 3. i 4. ZKP neosnovan, a u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je odbačen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao da je u pobijanim presudama odlukom o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu povređena odredba člana 441. stav 3. ZKP i to najpre po pitanju dosuđene materijalne štete, na taj način što oštećena AA po navodima branioca nije aktivno legitimisano lice jer iako je nesporno da se radi o sumi od 161.041,00 dinara datoj na ime troškova sahrane pok. GG, dužnik po izdatim računima je istovremeno lice koje je ove račune i platilo-otac oštećene DD, a ne majka kao podnosilac predmetnog imovinskopravnog zahteva.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 11) ZKP propisano je da je oštećeni lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo, a odredbom člana 112. stav 1. tačka 28) Krivičnog zakonika (KZ) propisano je da se članom porodice smatraju: supružnici, njihova deca, preci supružnika u pravoj liniji krvnog srodstva, vanbračni partneri ili njihova deca, usvojilac i usvojenik, hranilac i hranjenik, a članovima porodice smatraju se i braća i sestre, njihovi supružnici i deca, bivši supružnici i njihova deca i roditelji bivših supružnika, ako žive u zajedničkom domaćinstvu, kao i lica koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu.

Kako iz spisa predmeta proizilazi da je lice koje je platilo račune, otac oštećene DD, u međuvremenu preminuo, u smislu napred navedenih zakonskih odredbi majka, kao član porodice, spada u krug oštećenih lica, pa su suprotni navodi izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je istakao da je nižestepenim presudama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, na taj način što je sud prilikom odlučivanja o troškovima krivičnog postupka propustio da primeni odredbu člana 264. stav 4. ZKP, shodno kojoj sud može u odluci kojom rešava o troškovima osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koje je on dužan da izdržava. Kako je okrivljeni lice bez zaposlenja, osuđen na kaznu doživotnog zatvora pa mu je onemogućeno da na bilo koji način ostvaruje prihode iz kojih bi mogao platiti troškove krivičnog postupka, da ne poseduje nikakvu nepokretnu imovinu, očigledno je da okrivljeni nema sredstava iz kojih bi mogao da plati troškove krivičnog postupka na koje je obavezan, pa je, po braniočevim navodima, pobijanom odlukom o troškovima krivičnog postupka prvostepeni sud doveo u pitanje izdržavanje okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su izneti navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti neosnovani. Ovo stoga što je odredbom člana 264. stav 4. ZKP, propisano da u odluci kojom rešava o troškovima sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tač.1) do 6) i tačka 9) ovog zakonika, kao i nagrade za veštaka i postavljenog stručnog savetnika, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koje je on dužan da izdržava, a ukoliko se ove okolnosti utvrde posle donošenja odluke o troškovima, predsednik veća odnosno sudija pojedinac može posebnim rešenjem osloboditi okrivljenog od dužnosti naknade troškova krivičnog postupka.

Dakle, odredba člana 264. stav 4. ZKP predviđa fakultativni osnov za oslobađanje od plaćanja troškova krivičnog postupka, odnosno samo mogućnost, ali ne i obavezu suda da okrivljenog oslobodi od dužnosti da u celini ili delimično naknadi troškove krivičnog postupka ukoliko su za to ispunjeni zakonski uslovi i ukoliko okrivljeni dostavi dokaze-podatke o tome da bi plaćanjem navedenih troškova bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koje je on dužan da izdržava, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, pa kako je okrivljeni u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom oglašen krivim i osuđen zbog predmetnih krivičnih dela, to je pravilnom primenom člana 264. stav 1. KZ okrivljeni pobijanom pravnosnažnom presudom obavezan da snosi troškove krivičnog postupka.

Pobijajući po istom zakonskom osnovu dosuđenu nematerijalnu štetu branilac okrivljenog ističe da je u tom delu pogrešno primenjeno materijalno pravo i to u delu koji se odnosi na odluku o visini naknade nematerijalne štete dosuđene zbog duševnih bolova zbog smrti bliskog lica, uz pojašnjenje da je pogrešno primenjena odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, jer novčani iznos opredeljen na 3.000.000,00 dinara je previsoko postavljen suprotno aktuelnoj sudskoj praksi, kojim navodima branilac polemiše sa stavom suda u pogledu adekvatnog iznosa na ime nematerijalne štete koju je oštećena pretrpela, na koji način osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom (član 440. ZKP).

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, i prilikom obrazlaganja istaknute povrede navodi da je sud napravio pogrešnu konstrukciju u pogledu noža kojim je okrivljeni izvršio predmetna krivična dela, te suprotno navodima okrivljenog da je nož kupio u tržnom centru „...“ pogrešno zaključuje da je okrivljeni nož poneo sa sobom iz ..., na koji način se stvara privid da se radi o radnji koju je okrivljeni planirao i da je imao nameru i pobudu za izvršenje krivičnog dela teško ubistvo. Osim toga branilac je naveo da se ovakva pogrešna konstrukcija zasniva na iskazima svedoka BB, rođene sestre pokojne oštećene i ĐĐ, krštene kume pokojne oštećene, a da iste nisu nepristrasni svedoci niti imaju neposredna saznanja. Osim toga branilac ukazuje da je sud pogrešno konstruisao i činjenice u pogledu raskida emotivne veze između okrivljenog i oštećene i pogrešno je svoju odluku zasnovao na nalazu i mišljenju veštaka koji je psihijatrijsko veštačenje obavio bez prethodno date odbrane okrivljenog i bez izjašnjenja okrivljenog povodom bilo kog pitanja vezanog za kritičan događaj. Veštak je, po navodima branioca, svoj nalaz i mišljenje zasnovao na pretpostavci da je okrivljeni izvršio delo koje mu je stavljeno na teret na način kako je to prezentovano veštacima, na šta je ukazao i stručni savetnik koji je osporavao nalaz i mišljenje veštaka upravo zbog konstruisanja psihičkog stanja okrivljenog bez date odbrane okrivljenog, pa u situaciji kada su suprotstavljena mišljenja dva veštaka sud je odbijanjem dokaznog predloga da se odredi novo veštačenje učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka i povredio pravo okrivljenog na pravično suđenje.

Iako istaknuta povreda iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP predstavlja zakonom predviđen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, branilac napred iznetim navodima faktički osporava činjenične zaključke suda date u obrazloženju presude i na osnovu svoje verzije događaja daje sopstveni zaključak po pitanju postojanja namere za izvršenje krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 5. KZ, osporava ocenu dokaza kao i činjenice na kojima je veštak zasnovao svoj nalaz i mišljenje, te suštinski presude pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP).

Branilac je dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, međutim prilikom obrazlaganja označene povrede navodi da prvostepeni sud prilikom donošenja odluke o vrsti i visini krivične sankcije nije cenio sve olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog, te da nije pravilno primenio odredbe o ublažavanju kazne, jer je propustio da uzme u obzir činjenicu životnu dob okrivljenog, da je okrivljeni nezaposlen i bez primanja, da ne poseduje imovinu na svom imenu, odnosno da je u teškoj materijalnoj situaciji, niti je cenio da je okrivljeni priznao izvršenje oba krivična dela i da se korektno držao tokom trajanja prvostepenog postupka, da je izrazio kajanje za učinjeno krivično delo, doprinos oštećene učinjenom krivičnom delu... Ovakvim navodima branilac, iako numerički označava povredu odredbe člana 439. tačka 3) ZKP, suštinski presudu pobija zbog povrede zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Pored toga u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je ukazao i na nepravilnosti u pobijanim presudama koje se ogledaju u činjenici da je okrivljeni državljanin Republike Crne Gore, čiji je maternji jezik crnogorski i čije pismo je latinica, a krivični postupak je vođen na srpskom jeziku, prvostepena i drugostepena presuda i svi podnesci u toku postupka koji su mu dostavljani su na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, čime suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, člana 441. stav. 1 ZKP i člana 438. stav 1. tačka 5) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                          Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                               Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić