Iz tog razloga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Zaječaru R4 St 1495/18 od 08.10.2018. godine usvojen je tužiljin prigovor za ubrzanje postupka, utvrđeno da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku tog suda St 2/10 i naloženo stečajnom sudiji da u roku od 4 meseca preduzme sve radnje u cilju bržeg zaključenja stečajnog postupka. Prepis navedenog rešenja tužilji je dostavljen 24.10.2018. godine, a stečajnom sudiji 07.02.2019. godine.

Tužilja je tužbu za naknadu imovinske štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku podnela 12.02.2020. godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je podneta tužba neblagovremena. Po stanovištu tog suda, tumačenjem odredbi članova 22. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, tužilja je pravo na pravično zadovoljenje stekla 08.04.2019. godine – protekom roka od 4 meseca od dana donošenja rešenja kojim je usvojen njen prigovor za ubrzanje postupka, a rok za podnošenje tužbe za naknadu imovinske štete istekao je 09.02.2020. godine – protekom roka od godinu dana, računajući od prvog sledećeg dana od dana kada je tužilja stekla pravo na pravično zadovoljenje.

Drugostepeni sud je prihvatio razloge nižestepenog suda i zato odbio tužiljinu žalbu.

Po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova nema uporište u odredbama materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema članu 22. stav 2. tog Zakona, stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora, stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje.

U konkretnom slučaju, tužiljin prigovor za ubrzanje postupka je usvojen i ona je, saglasno citiranom članu 22. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pravo na pravično zadovoljenje stekla po isteku roka u kome je stečajni sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje. Ovaj rok počinje da teče od dana kada je stečajnom sudiji dostavljeno rešenje o usvajanju prigovora. Svako drugo tumačenje navedene odredbe i vezivanje početka tog roka za dan donošenja rešenja o usvajanju prigovora (ili neki drugi dan) je nelogično, jer tek sa danom dostavljanja rešenja o usvajanju prigovora sudija stiče saznanje o nalogu za ubrzanje postupka i roku u kojem bi postupak trebalo da okonča. Sledstveno tome, rok za tužbu radi naknade imovinske štete iz člana 31. stav 1. istog Zakona počinje da teče tek od isteka roka u kojem je sudija trebalo da preduzme radnje radi okončanja određenog postupka.

Imajući izloženo u vidu, nižestepena rešenja su morala biti ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, vodeći računa o izloženom stanovištu o načinu računanja roka iz člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, oceniti blagovremenost podnete tužbe i u zavisnosti od toga odlučiti o tužiljinom zahtevu.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. u vezi člana 420. stav 6. ZPP odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić