U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Gordane Komnenić, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Boban Matić, advokat iz ..., protiv tužene „Direktne banke“ AD Kragujevac, koju zastupa punomoćnik Jovana Dotlić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 501/20 od 27.11.2020. godine, u sednici održanoj 17.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 501/20 od 27.11.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Kragujevcu Gž 501/20 od 27.11.2020. godine i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P 6113/18 od 02.09.2019. godine, tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se utvrdi prema tuženoj da je odredba člana 5. ugovora o kreditu broj .. od 28.11.2017. godine ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo i tužena obaveže da tužiocu na ime sticanja bez pravnog osnova isplati iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.11.2017. godine do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka u iznosu od 62.800,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 6113/18 od 02.09.2019. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno prema tuženoj da je odredba člana 5. Ugovora o kreditu od 28.11.2017. godine ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez pravnog osnova isplati iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.11.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 29.300,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 501/20 od 27.11.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na član 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključio ugovor o kreditu 28.11.2017. godine za iznos od 500.000,00 dinara. U članu 5. ugovora predviđeno je da je tužilac dužan da pre puštanja kredita u tečaj plati banci jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva, definisanu u tabeli pod 7. Ugovora koja se ugovara kao fiksna sa minimalnim iznosom od 2.000,00 dinara, a što u konkretnom slučaju iznosi 10.000,00 dinara. U obrascu 1b-OE sadržani su obavezni elementi ugovora o kreditu koji su pod tačkom 3. definisani kao troškovi kredita. Oni obuhvataju visinu i promenljivost kamatne stope (tačka 3.1.), metod koji se primenjuje kod obračuna kamate (tačka 3.2.), visinu efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji korisnik treba da plati izračunat na dan zaključenja ugovora (tačka 3.3.) i vrstu i visinu naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika (tačka 3.5.) u koje spadaju troškovi kreditnog biroa - 246,00 dinara, troškovi menice 50,00 dinara i jednokratna naknada 10.000,00 dinara- fiksna. Tužena je pre zaključenja ovog ugovora uručila tužiocu ponudu 24.11.2017. godine koja sadrži opis glavnih karakteristika proizvoda, vrste sredstava obezbeđenja i troškove kredita (tačka 3.) koji obuhvataju (pored ostalog) visinu efektivne kamatne stope i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom perioda otplate kredita, zatim vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (tačka 3.3) od čega je trošak kreditnog biroa 246,00 dinara, troškovi menice 50,00 dinara i jednokratna naknada 10.000,00 dinara-fiksna. Tužilac je saslušan u svojstvu parnične stranke potvrdio da je potpisao sve propratne akte uz ugovor o kreditu, koji prilikom potpisivanja nije detaljno pročitao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora ništava, jer ponuda banke nije sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, s obzirom da je naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 10.000,00 dinara prikazana bez elemenata koji čine strukturu troškova, da bi tužiocu bilo poznato šta mu banka naplaćuje, što predmet obaveze čini neodređenim u smislu člana 46. ZOO, kao i zašto su naplaćeni unapred, kada su u ponudi označeni kao elemenat efektivne kamatne stope. Zato je tužena u obavezi da tužiocu vrati naplaćeno sa zakonskom zateznom kamatom u smislu članova 104. stav 1, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 28.11.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita. Takva odredba ugovora pravno je valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je pre zaključenja ugovora uručena ponuda koja sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Pored ostalih, jasno je prikazana jednokratna naknada 10.000,00 dinara-fiksna (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu), što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da pre puštanja kredita u tečaj plati banci jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 10.000,00 dinara. Tužilac je na taj način u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini troškova koji padaju na njegov teret, uz određenje da su fiksni, pri čemu suprotno stanovištu nižestepenih sudova, odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označenom Odlukom Narodne banke Srbije nije predviđena obaveza banke da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju ovih troškova, da bi se smatralo da je klijent sa njima upoznat na jasan i nedvosmislen način. Osim toga, takva ugovorna odredba nije neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva), jer iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva, 10.000,00 dinara-fiksno) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Iskazivanje u ponudi ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) omogućava korisniku pravi uvid u cenu bankarskog proizvoda što mu pomaže u donošenju odluke za koji bankarski proizvod da se opredeli, odnosno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i ona se ne naplaćuje u periodu otplate kredita, već se naplaćuje nominalna kamatna stopa, pa je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je predmetna odredba ugovora ništava iz razloga što je naknada naplaćena unapred, a ne kroz efektivnu kamatnu stopu. Sledom navedenog, predmetna ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos (10.000,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO.

Predmetna odredba člana 5. ugovora o kreditu, pored obaveze plaćanja jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva, sadrži i obavezu dostavljanja banci sredstava obezbeđenja definisanih u članu 13. ugovora (menica i menično ovlašćenje koje banka može aktivirati u slučaju neizmirivanja jedne ili više dospelih rata uz mogućnost zamene). Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga propisani su obavezni elementi ugovora o kreditu u koje spadaju vrste sredstava obezbeđenja, mogućnost za njihovu zamenu tokom perioda otplate kredita, kao i uslovi aktiviranja tih sredstava u slučaju neizmirivanja obaveza (član 19. stav 1. tačka 13.). Tužiocu je u ponudi (član 17. stav 4. tačka 15.) jasno predočeno sredstvo obezbeđenja (menica i menično ovlašćenje). Zato, suprotno stanovištu nižestepenih sudova predmetna ugovorna odredba i u navedenom delu nije protivna imperativnim propisima, osnovnim načelima obligacionog prava i osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara i jednom neodržanom ročištu 4.500,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 12.000,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme presuđenja, kao i trošak sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, kao i za reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić