U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud, pogrešnim tumačenjem nalaza veštaka po pitanju uračunljivosti tužioca, učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, osporenim rešenjem tuženog od 08.04.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povrede radne discipline (dolazak na rad u alkoholisanom stanju), predviđene članom 74. stav 1. tačka 3. Kolektivnog ugovora tuženog i članom 21. stav 3. tačka 2. podtačka 3.1 ugovora o radu od 03.07.2006. godine sa aneksima. Tužilac je 20.01.2014. godine, prilikom dolaska na posao u prvu smenu, alkotestiran i tako utvrđeno postojanje alkohola u krvi u količini od 1,67‰. O izvršenom alkotestu sačinjen je zapisnik koji tužilac nije želeo da potpiše. Tužilac je 22.01.2014. godine otvorio bolovanje, a od sledećeg dana započeo je sa lečenjem od alkoholizma. Tokom hospitalnog lečenja, u periodu od 30.01.2014. godine do 31.03.2014. godine, postavljena je dijagnoza zavisnost od alkohola - alkoholizam sa razvojem psihičke i fizičke zavisnosti (toksikomanska faza teškog stepena). Reč je o bolesti zavisnosti hroničnog toka koja je rezultat dugogodišnje zloupotrebe alkohola. Tužilac je sa upotrebom alkohola započeo u vreme adolescencije. Sa zloupotrebom alkohola počinje od 2003. godine, kada je javljaju simptomi psihičke, a zatim i fizičke zavisnosti od alkohola. Tokom 2011. godine dolazi do pada tolerancije na alkohol i razvoja fenomena „prve čaše“, koji se ispoljava u nemogućnosti tužioca da prekine sa upotrebom alkohola sve do opijanja. U tužiočevoj kliničkoj slici, zbog izražene toksikomanske faze alkoholizma, dominira opsesivna potreba za alkoholom koji je ušao u njegov metabolizam, tako da tužilac ima osnovni cilj da zadovolji potrebu organizma za alkoholom. U periodu kada se desio događaj koji je bio razlog za otkaz ugovora o radu tužilac se nalazio u toksikomanskoj fazi alkoholizma teškog stepena. U toj fazi tužilac nije mogao voljno upravljati imperativnom potrebom organizma za alkoholom. Naprotiv, potreba za alkoholom upravljala je njegovim razmišljanjem i ponašanjem. U vreme kada je, pre dolaska na posao, konzumirao alkohol i prilikom dolaska na posao u alkoholisanom stanju tužilac nije bio sposoban da upravlja svojim ponašanjem. Njegova sposobnost shvatanja posledica takvog ponašanja bila je bitno smanjena u težem stepenu, koji je u forenzičko-psihijatrijskom i kliničkom smislu bliži kategoriji ukinute, nego očuvane sposobnosti.

Na ovako utvrđeno činjenčino stanje, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačke 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 32/13) propisano je da poslodavac može otkazati ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu i ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Iz navedene odredbe sledi da se samo uračunljivom licu može otkazati ugovor o radu zbog povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanja radne discipline. Zaposleni je uračunljiv ako je sposoban da rasuđuje i odlučuje o svojim postupcima. Sposobnost za rasuđivanje je element svesti i ispoljava se u mogućnosti zaposlenog da shvati značaj svojih postupaka, a sposobnost za odlučivanje je voljni element i ogleda se u mogućnosti zaposlenog da upravlja svojim radnjama. Neuračunljivost je stanje u kojem zaposleni ne može da shvati značaj svojih radnji i da upravlja svojim postupcima. Ono može biti posledica duševnog obolenja (trajnog ili privremenog), privremene duševne poremećenosti i zaostalog duševnog razvoja. Takvo stanje utvrđuje se prema vremenu izvršenja povrede radne obaveze, odnosno radne discipline, na osnovu nalaza i mišljenja neuropsihijatra.

U konkretnom slučaju, veštačenjem je utvrđeno da je u vreme učinjene povrede radne discipline, kao razloga otkaza ugovora o radu, tužilac bolovao od mentalnog oboljenja - hroničnog alkoholizma u toksikomanskoj fazi teškog stepena. U to vreme tužilac nije bio sposoban da upravlja svojim postupcima, kako prilikom konzumacije alkohola pre dolaska na posao, tako i prilikom dolaska na posao u alkoholisanom stanju. Njegova sposobnost shvatanja posledica takvog ponašanja bila je smanjena u bitnom stepenu, do kategorije bliže ukinutoj nego očuvanoj sposobnosti. U takvim okolnostima, nižestepeni sudovi su pravilno postupili kada su poništili rešenje o otkazu ugovora o radu, jer je isto doneto zbog ponašanja tužioca na koje on nije mogao voljno da utiče, niti da shvati njegove posledice.

Revizijom tuženog, navodom da je tužilac sam sebe doveo u stanje alkoholisanosti, pravilnost primenjenog materijalnog prava osporava se sa pozivom na pravilo actiones liberae in causa. Reč je o pravilu krivičnog prava na osnovu koga je lice koje sebe upotrebom alkohola, droga ili na drugi način dovelo u takvo stanje da nije moglo da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima, krivično odgovorno za krivično delo izvršeno u takvom stanju, ako je u vreme dovođenja sebe u takvo stanje postupalo sa umišljajem ili iz nehata u odnosu na krivično delo koje je izvršilo. U krivičnopravnom smislu to znači da ako je učinilac u vreme uživanja alkohola, droga ili dovođenjem sebe na drugi način u navedeno stanje bio uračunljiv, u odnosu na krivično delo koje je kasnije učinio, biće odgovoran za to krivično delo i ako ga je učinio u neuračunljivom stanju.

Navedeno pravilo se u ovom slučaju ne može primeniti na odgovornost tužioca za povredu radne discipline. Tužilac ni u vreme kada je sebe doveo u stanje alkoholisanosti, u kojem je došao na posao, nije bio sposoban da upravlja svojim postupcima i da shvati njihove posledice, a u takvom stanju nalazio se i u vreme kada je učinio povredu radne discipline zbog koje mu je otkazan ugovor o radu. Veštačenjem je utvrđeno da kod tužioca postoji bolest zavisnosti hroničnog toka, koja se u vreme kada je učinio povredu radne discipline nalazilo u toksikomanskoj fazi teškog stepena. U toj fazi potreba za alkoholom upravljala je tužiočevim razmišljanjem i ponašanjem, tako da on nije bio u mogućnosti da voljno upravlja tom, imperativnom potrebom njegovog organizma. Hronični alkoholizam je razlog nesposobnosti tužioca da shvati značaj svojih radnji i da upravlja postupcima, zbog čega nema mesta primeni označenog pravila u takvom stanju.

Nisu osnovani ni navodi revizije kojima se osporava činjenično-pravni zaključak sudova o stepenu smanjene uračunljivosti tužioca. Ovim navodima se u suštini osporava činjenčino stanje utvrđeno veštačenjem - nalazom i mišljenjem veštaka o bitno smanjenoj uračunljivosti tužioca, koja je u vreme učinjene povrede radne discipline bila bliža ukinutoj, nego očuvanoj sposobnosti za rasuđivanje.

Nisu prihvatljivi navodi revidenta da se ovakvim presuđenjem praktično isključuje mogućnost poslodavca da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji na posao dolazi u alkoholisanom stanju. Poslodavac ne može otkazati ugovor o radu ako je povreda radne obaveze, odnosno nepoštovanje radne discipline učinjena u stanju neuračunljivosti, izazvane duševnom bolešću - hroničnim alkoholizmom. Međutim, akutna alkoholisanost ne utiče na isključenje krivice kao osnova odgovornosti, jer ako zaposleni u takvom stanju vrši nedozvoljene radnje odgovara što je sam sebe stavio u to stanje.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni, pa zato tužilac nema pravo na njihovu naknadu.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić