Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1869/21 od 21.05.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava jedan izreke: u alineji 1, u delu alineje 14, koji se odnosi na uplatu doprinosa na iznos iz alineje 1 i u delu alineje 13, koji se odnosi na isplatu kamate na iznos od 14.596,47 dinara, za period od 13.01.2014. godine do 12.01.2015. godine i u tom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade, isplati iznos od 14.578,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.01.2014. godine do isplate i da navedeni iznos nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati za tužioca pripadajuće doprinose po osnovu obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja, kao i da na iznos od 14.596,47 dinara, isplati zakonsku zateznu kamatu od 13.01.2014. godine do 12.01.2015. godine. Drugim stavom drugim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u preostalom delu stava jedna izreke i u stavu dva izreke i u tom delu žalba tuženog je odbijena kao neosnovana. Trećim stavom izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude u odnosu na stav drugi i treći izreke, tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, potrebe da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U drugom stavu istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), imajući u vidu različite odluke nižestepenih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u Privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci, koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. (inače osnivaču društva „Kolubara Metal“), koje statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP “Elektroprivreda Srbije“ Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene iz Ogranka „Kolubara Metal“ opšte akte poslodavca prethodnika (Kolektivni ugovor od 27.07.2012. godine). Navedenim kolektivnim ugovorom bilo je predviđeno da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“, a eventualnu veću vrednost ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi (stav 1.), i ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostvanii rad ugovorne strane će ga sporazumno promeniti (stav 3.) Veštačenjem je utvrđeno da je tužiocu u navedenom periodu razlika između isplaćene zarade i zarade koja bi bila isplaćena primenom vrednosti radnog sata kao u ostalim organizacionim delovima RB „Kolubara“ 212.089,37 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i citiranih odredbi čl. 32. i 33. Kolektivnog ugovora PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci broj 11733 od 27.02.2012. godine, prvostepeni sud je zaključio, da tužilac ima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za period od za period od januara 2014. do februara 2015. godine. Ovo stoga što je tužiocu preuzetom iz PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci, zarada obračunavana i isplaćivana prema vrednosti radnog sata koja je manja od vrednost radnog sata kod osnivača. Prvostepeni sud navodi da je ovakav obračun vršen suprotno odrebama Kolektivnog ugovora PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci, prema kojima se vrednost radnog časa kao element za obračun zarade utvrđuje u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad kod osnivača RB „Kolubara“. Prvostepeni sud smatra da je određivanje vrednosti radnog časa zaposlenima u „Kolubara metalu“ u nižem iznosu u odnosu na ostale zaposlene imalo za posledicu različitu osnovnu zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti, da se tako određena vrednost radnog časa ne može pravdati lošim poslovnim rezultatima poslodavca, te je s pozivom na odredbe čl. 105., 106. i 107. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tuženi RB „Kolubara“ kao poslodavac sledbenik nakon statusne promene u skladu sa članom 33. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“ nije imao ovlašćenje da sporazumno ugovara manju cenu rada, nego samo veću za period od januara 2014. do februara 2015. godine. Okolnost da je prethodni poslodavac „Kolubara metal“ pre statusne promene ugovarao manju vrednost radnog časa, ne predstavlja izvinjavajuću okolnost zbog koje je poslodavac sledbenik mogao da postupa na isti način. Drugostepeni sud smatra da je poslodavac sledbenik, u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Zaključuje da su bez opravdanog razloga zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene, zbog čega tužilac ima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora DP „Kolubara metal“ predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku pa oni proizvode pravno dejstvo.

U pobijanoj drugostepenoj presudi sud zaključuje da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Neprihvatljivo je stanovište iz pobijane presude da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužilac i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili tužiocu pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za period od januara 2014. do februara 2015. godine.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Prema konačnom uspehu tuženog u sporu, primenom čl. 153., 154. i 163. ZPP, tuženom pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog, drugostepenog i revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 121.126,66 dinara i to: na ime takse na odgovor na tužbu iznos od 6.875,11 dinara, na ime takse na žalbu i drugostepenu odluku po 13.750,22 dinara, za sastav revizije 18.000,00 dinara, na ime takse na reviziju iznos od 27.500,44 dinara i na ime takse na revizijsku odluku iznos od 41.250,67 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić