Protiv drugostepene presude, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku - ZPP i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se određeno ne ukazuje na bitne povrede postupka koje predstavljaju revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u listu nepokretnosti ... KO ... upisana je parcela .../... na kojoj se nalazi porodična stambena zgrada br ..., pomoćna zgrada br ... i zemljište pod zgradom i uz zgradu, sa suvlasničkim udelima tužilje sa 35/48 idealnih delova, tužioca sa 12/48 idealnih delova i tužene sa 1/48 idealnog dela. Utvrđeno je da je spornu nepokretnost kupila sada pokojna majka tužilje GG ugovorom overenim pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu dana 10.06.1996. godine, od prodavaca koji su bili pravni sledbenici sada pok. DD, sestre tužene. U ugovoru je konstatovano da je sada pok. DD isplatila pripadajući deo tuženoj kada je ona rešila da se odseli u ... . Ugovor koji je tom prilikom sačinjen nije pronađen. Sporna nepokretnost je u celosti bila predata sada pok. majci tužilje, koja je Ugovorom o poklonu overenim pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu dana 25.07.1997. godine predmetnu nepokretnost poklonila ovde tužilji, koja je u to vreme već bila u braku sa tužiocem. Nakon toga, tužioci su preduzeli veći broj investicionih ulaganja u spornu nepokretnost, i sagrađen je pomoćni objekat. Tužioci su, zajedno sa pravnim prethodnikom majkom tužilje, preko 20 godina bili u nesmetanoj državini navedenih nepokretnosti.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužilaca za utvrđinje da su stekli pravo svojine na 1/48 idealnog dela sporne nepokretnosti u vlasništvu tužene odbijen kao neosnovan.

Naime, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni zakonski uslovi za sticanje prava svojine vanrednim održajem na spornoj nepokretnosti u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Prema ovoj zakonskoj odredbi, da bi se na ovaj način steklo pravo svojine na nepokretnosti potrebno je da su tužioci sa svojim pravnim prethodnikom držali spornu nepokretnost 20 godina, kao i da je postojala savesnost njihove državine. Drugostepeni sud pravilno zaključuje da je savesnost državine tužilaca izostala u konkretnom slučaju, jer je članom 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa propisano da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Tužioci, kao i njihova pravna prethodnica, znali su da sporna nepokretnost nije u njihovoj svojini u celosti, odnosno da je tužena upisana kao suvlasnik nepokretnosti sa 1/48 idealnih delova. Tužioci tokom postupka nisu dokazali da je tuženoj izvršena isplata njenog dela kupoprodajne cene. Prodavci sporne nepokretnosti ugovorom od 10.06.1996. godine nisu mogli majci tužilje preneti više prava nego što su sami imali, pa ni majka tužilje nije mogla ugovorom o poklonu da joj prenese pravo svojine na celoj nepokretnosti. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni zakonski uslovi da tužioci steknu pravo svojine na suvlasničkom udelu tužene po osnovu gradnje, odnosno investiocionih radova koji su znatno uvećali vrednost sporne nekretnine, jer tužioci nisu dokazali visinu uloženih sredstava na adaptaciji nepokrtnosti, kao ni učešće građevinske vrednosti novoizgrađenog pomoćnog objekta i adaptiranog dela nepokretnosti u njegovoj ukupnoj vrednosti. Zato je u pobijanoj presudi pravilno primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Suprotno revizijskim navodima, ugovor o poklonu na osnovu koga je pravni prethodnik tužilji preneo u svojinu celu predmetnu nepokretnost ne može biti pravni osnov da ona stekne pravo svojine i na udelu koji je upisan kao vlasništvo tužene, jer pravna prethodnica tužilji nije mogla preneti više prava na spornoj nepokretnosti nego što ih je sama imala. Ostalim navodima revizije ukazuje se na savesnu državinu tužilaca i njihove pravne prethodnice, o čemu je drugostepeni sud dao detaljno obrazloženje, koje prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić