Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je u smislu odredbe člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj, shodno odredbi člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog, iako ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP navodima da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti, jer su sudovi pogrešno primenili odredbe Krivičnog zakonika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 94/16) umesto važećeg Krivičnog zakonika. Obrazlažući navedenu povredu branilac navodi da je u spornom periodu manje plaćeno poreza i doprinosa u iznosu od 849.043,79 dinara, a što prema odredbama člana 225. stav 1. KZ ne spada u krivično delo poreska utaja, jer je iznos neplaćenog poreza ispod propisanih 1.000.000,00 dinara. Dalje se navodi da nije sporna činjenica da su obaveze poreza i doprinosa za doo „BB“ za sporni period iznosile 2.309.702,01 dinar, ali takođe nije sporno ni da je isto privredno društvo u tom periodu uplatilo na ime doprinosa iznos od 849.043,79 dinara, pa je manje plaćeno od obračunatog za napred navedeni iznos, a što svakako nije iznos dovoljan za postojanje krivičnog dela.

Iznetim navodima, neosnovano se, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ.

Odredbom člana 5. Krivičnog zakonika regulisano je vremensko važenje krivičnog zakonodavstva tako što je članom 5. stav 1. KZ propisano da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a odredbom člana 5. stav 2. KZ je propisano da će se, ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca.

Iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni AA pravnosnažno osuđen za radnje koje je izvršio u periodu od 22.06.2012. godine do 31.08.2012. godine, kada je na snazi bio Krivični zakonik („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 koji se primenjivao od 11.09.2009. do 28.02.2018. godine).

Do vremena presuđenja, krivični zakon je menjan tako što je krivično delo poreska utaja propisano i sankcionisano odredbom člana 225. Krivičnog zakonika („Službeni Glasnik Republike Srbije“, broj 94/16), kojom je za predmetno krivično delo propisana kazna zatvora od šest meseci do pet godina i novčana kazna, a sledećom izmenom Krivičnog zakonika („Službeni Glasnik Republike Srbije“, broj 35/19) za predmetno krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ propisana je kazna zatvora od jedne do pet godina i novčana kazna.

Kako je poslednjom izmenom krivičnog zakona, propisana strožija kazna nego prethodnom (povećan je zakonski minimum - jedna godina) isti neće biti predmet dalje analize, u smislu člana 5. Krivičnog zakonika.

Odredbom člana 229. stav 1. KZ (važeći KZ u vreme izvršenja dela), propisano je da navedeno krivično delo čini onaj ko u nameri da potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi zakonito stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi stopedesethiljada dinara.

Odredbom člana 225. stav 1. KZ, propisano je da krivično delo u osnovnom obliku čini onaj ko u nameri da on ili drugo lice izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili u istoj nameri ili na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi petsto hiljada dinara.

Međutim, iako je i za krivično delo člana 229. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) i za krivično delo iz člana 225. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 94/16) propisana ista kazna, po stavu ovog suda, kasnija izmena zakona je povoljnija po okrivljenog, odnosno odredba člana 225. stav 1. KZ je blaža za učinioca. Zauzimajući ovakav stav, Vrhovni kasacioni sud je pošao od dodatnog kriterijuma za primenu člana 5.KZ - visina obaveze čije se plaćanje izbegava, kao bitnog elementa krivičnog dela poreska utaja.

Naime, za krivično delo iz člana 225. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“ broj 94/16), propisano je da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 500.000,00 dinara, dok je za krivično delo iz člana 229. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 72/09) propisano da iznos obaveze čije se plaćanje izbegava prelazi 150.000,00 dinara.

Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni prikrivao podatke o isplati mesečnih neto zarada radnicima preduzeća u ukupnom iznosu od 2.834.297,67 dinara, na koje zarade nije obračunao ni uplatio porez u ukupnom iznosu od 382.840,90 dinara, kao ni doprinose za obavezno socijalno osiguranje u iznosu od 1.077.817,23 dinara, što ukupno iznosi 1.460.658,22 dinara, kao i da je prikrio podatke o isplati naknade po ugovoru o delu za lica koja nisu bila zaposlena kod drugog poslodavca, u ukupnom iznosu od 1.105.476,88 dinara, na koje naknade nije obračunavao ni uplatio porez na ostali prihod, u ukupnom iznosu od 312.723,32 dinara, kao ni doprinose za obavezno socijalno osiguranje u iznosu od 536.327,47 dinara, što ukupno iznosi 849.043,79 dinara, na koji način je uskratio prihod budžetu Republike Srbije u iznosu od preko 500.000,00 dinara, odnosno daleko iznad navedenog iznosa, iz kojih razloga pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je primenjen blaži zakon kada je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo poreska utaja iz člana 225. stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 94/16).

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP okrivljeni može preko branioca podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povrede tog zakonika propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7 do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

U obrazloženju zahteva branilac navodi da je namera okrivljenog za izvršenje krivičnog dela morala postojati u vreme vršenja isplate zarade i naknada po ugovorima o delu, odnosno da je sud morao utvrditi postojanje namere okrivljenog da izbegne plaćanje poreza i doprinosa u vreme vršenja isplate zarade, a ne u toku vršenja kontrole od strane poreske uprave. Po stavu odbrane, isplate zarada i naknada su vršene sa računa privrednog društva na tekuće račune zaposlenih i angažovanih radnika, pa ni na koji način se takve isplate nisu mogle prikriti niti se u pogledu izvršenih isplata mogu dati lažni podaci niti lažno prikazati već izvršene isplate. Takođe, izvršena isplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u spornom periodu ukazuje da nema, niti može postojati namera izbegavanja plaćanja poreskih obaveza. S tim u vezi branilac komentariše i nalaz i mišljenje sudskog veštaka ekonomske struke. Na opisani način, po stavu Vrhovnog kasacionog suda branilac okrivljenog osporava činjenično stanje utvrđeno u pobijanim pravnosnažnim presudama u pogledu namere okrivljenog da izbegne obaveze plaćanje poreskih i drugih dažbina, te s tim u vezi iznosi svoje činjenične zaključke, drugačije od onih utvrđenih pobijanim presudama i na svojim činjeničnim zaključcima iznosi stav da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela za koje je oglašen krivim. Takođe, branilac u zahtevu numeriše i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP.

Međutim, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje,odnosno povreda zakona iz člana 440.ZKP, kao ni povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP ne predstavljaju zakonske razloge, zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom preko branioca zbog povrede zakona, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenio nedozvoljenim.

Pored iznetog, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, a koja povreda je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, ali kako u obrazloženju zahteva branilac ne navodi ni jedan razlog zbog kojeg smatra da je pobijanim presudama učinjena navedena povreda krivičnog zakona, a imajući u vidu pri tom da, Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje u okviru razloga, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u zahtevu, u smislu člana 489. stav 1. ZKP, to je ovaj sud našao da zahtev branioca okrivljenog u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, koji propisuje da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje, što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP) podrazumeva opredeljenje određene povrede zakona zbog koje okrivljeni, preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek (član 485. stav 4. ZKP) i obrazloženje u čemu se konkretno sastoji povreda zakona istaknuta u zahtevu.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude na osnovu člana 491. ZKP, u delu u kome je zahtev odbio kao neosnovan, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio, jer je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Zapisničar-savetnik,                                                                                             Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić, s.r.                                                                                                     Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić