Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. tog člana zbog kojih se, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, ovaj vanredni pravni lek može izjaviti. Nisu osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. ZPP jer nije održao raspravu i izveo dokaz saslušanjem tuženog i svedoka VV i GG, a po potrebi i njihovo suočenje radi utvrđivanja okolnosti pod kojima je tuženi potpisao priznanicu od 19.11.2008. godine. Obavezno održavanje rasprave pred drugostepenim sudom propisano je u slučaju kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 383. stav 4. ZPP). U ovom postupku takva procesna situacija ne postoji. U drugim slučajevima drugostepeni sud može zakazati raspravu ako veće tog suda nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno da se pred tim sudom ponove već izvedeni dokazi, ili izvedu dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud (član 383. stav 3. ZPP). Činjenični zaključak o okolnostima pod kojima je tuženi potpisao označenu priznanicu drugostepeni sud je u ovom sporu zasnovao na utvrđenju nižestepenog suda i njegovoj oceni navedenih dokaza, a drugačiju ocenu sadržine isprava - priznanice, drugostepeni sud je mogao izvesti i bez rasprave.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je 19.11.2008. godine potpisao priznanicu kojom je potvrdio da je DD, vlasniku firme „Opcija“ Novi Pazar dužan iznos od 200.000 evra na ime polovine vrednosti opreme za proizvodnju nameštaja koja je po osnovu ugovora o uskladištenju opreme od 29.10.2001. godine i pratećim otpremnicama bila uskladištena u stovarištu Preduzeća „Goma“ u ulici Borisa Kidriča bb u Staroj Pazovi, i obavezao se da taj iznos u dinarskoj protivvrednosti do kraja 2009. godine lično vrati DD kao vlasniku firme DOO „Opcija“ Novi Pazar, sukcesivno u novcu ili robi koja po ceni i kvalitetu odgovara potrebama DD, a koja može biti u stambenim i poslovnim objektima, putničkim i teretnim vozilima i određenim vrstama građevinskog materijala po tržišnim uslovima. Tuženi je bio osnivač i direktor Privrednog društva „Goma“ iz Beograda nad kojim je rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu od 11.12.2001. godine otvoren postupak stečaja i koje je, ugovorom o kupoprodaji od 26.10.2006. godine, prodato kao pravno lice. Oprema za proizvodnju nameštaja bila je osnivački ulog Privrednog društva „Opcija“ DOO iz Novog Pazara, čiji je osnivač bio sada pokojni DD (umro ...2010. godine) i Privrednog društva „BDC“ iz Zemuna u zajedničkom preduzeću koje su, po ugovoru o osnivanju od 18.10.2001. godine, označena privredna društva trebalo da osnuju sa Privrednim društvom „Goma“ iz Beograda. Takvo preduzeće nikada nije registrovano niti je započelo sa radom. Oprema je bila uskladištena u objektu privrednog društva čiji je tuženi bio osnivač, koji je tu opremu i prodao. Privredno duštvo „Opcija“ DOO iz Novog Pazara brisano je iz registra privrednih društava 05.05.2015. godine, nakon okončanja stečajnog postupka. Tužilja je zakonska naslednica pokojnog DD.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da sporno potraživanje pripada Privrednom društvu „Opcija“ DOO iz Novog Pazara jer se odnosi na otuđenu opremu koja je bila imovina tog privrednog društva, odvojenu od imovine njegovog osnivača, tako da tužilja kao zakonska naslednica osnivača privrednog društva nije legitimisana da traži namirenje tog potraživanja.

Po shvatanju drugostepenog suda, bitna je sadržina priznanice od 19.11.2008. godine, a iz njene sadržine proizilazi da se tuženi obavezao da će potraživani iznos lično vratiti tužiljinom pravnom prethodniku, pa je iz tih razloga preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o glavnoj stvari.

Izloženo pravno stanovište prihvata i revizijski sud.

Tuženi se, potpisivanjem označene priznanice, obavezao da će lično vratiti dug u iznosu od 200.000 evra. Zbog toga su, iako se označeni novčani iznos odnosi na polovinu vrednosti opreme uskladištene u objektu Preduzeća „Goma“ iz Beograda, potpuno irelevantni navodi revizije tuženog da on ne može biti obavezan na isplatu jer ne odgovara za obaveze privrednog društva čiji je bio osnivač, niti je između njega i tog privrednog društva zaključen ugovor o preuzimanju duga predviđen članom 446. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno izvršeno ustupanje ugovora o uskladištenju u smislu člana 145. tog zakona. I kada bi se prihvatio stav tuženog da je pasivno legitimisano privredno društvo koje je osnovao i da sporno potraživanje nije prijavljeno u stečajnom postupku tog privrednog društva, on ne bi mogao biti oslobođen svoje obaveze. Priznanica koju je tuženi potpisao dokazuje da je između njega i poverioca zaključen ugovor o pristupanju dugu iz člana 451. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu kojeg je on stupio u obavezu pored dužnika i sa njim postao solidarno odgovoran prema poveriocu.

Okolnosti pod kojima je došlo do potpisivanja priznanice tuženi je već isticao tokom postupka i one su bile predmet ocene dokaza prvostepenog suda, koji je izveo pravilan zaključak da ta isprava nije fiktivna, a takav zaključak prihvatio je i drugostepeni sud. Tvrdnje tuženog da priznanica ne predstavlja izraz njegove slobodne volje, iznete u reviziji, nisu od značaja. Mane volje su odredbom člana 111. Zakona o obligacionim odnosima predviđene kao razlog za rušljivost pravnog posla, a revident u rokovima propisanim članom 117. tog zakona nije tražio poništaj pravnog posla sa pravnim prethodnikom tužilje.

Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da je poverilac spornog potraživanja, čije postojanje tuženi potvrđuje svojim potpisom na priznanici, sada pokojni DD a ne privredno društvo čiji je on bio osnivač. Označenje tužiljinog pravnog prethodnika u priznanici kao vlasnika Preduzeća „Opcija“ DOO iz Novog Pazara znači samo bližu identifikaciju tog lica i samo po sebi ne vodi zaključku da je to privredno društvo poverilac i da predmetno potraživanje predstavlja deo njegove imovine koju tužilja nije mogla naslediti. Na drugačiji zaključak ne utiče ni činjenica da je novčani iznos naveden u priznanici označen kao vrednost polovine opreme, osnivačkog uloga tog preduzeća u budućem preduzeću, povodom čijeg osnivanja je zaključen ugovor od 18.10.2001. godine koji nije realizovan.

Iz navedenih razloga, nalazeći da je pravilnom primenom odredbi materijalnog prava sadržanih u članu 17. stav 1. i članu 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima odlučeno u ovom sporu, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić