U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupaju Nađa Milosavljević i Nebojša Milosavljević advokati iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa Miroslav Sibinović advokat iz ..., radi opoziva poklona, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4135/19 od 14.05.2020. godine, u sednici veća koja je održana dana 02.09.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4135/19 od 14.05.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 479/12 od 26.12.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se raskine ugovor o poklonu koji je između njega kao poklonodavca i tužene kao poklonoprimca zaključen 16.01.2007. godine i overen 18.01.2007. godine u Petom opštinskom sudu u Beogradu pod Ov .../... . Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.072.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4135/19 od 14.05.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 479/12 od 26.12.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Pozivanje tužioca u reviziji da se apelacioni sud nije obazirao na žalbene navode koji ukazuju na kontradiktornost između dokaza izvedenih pred sudom i razloga koje je dao prvostepeni sud za svoju odluku, ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja ne predstavlja razlog za izjavljivanje revizije saglasno odredbi člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su supružnici koji imaju dvoje sada punoletne dece. U zajednici sa svojom decom živeli su u kući u ulici ... broj ... do 30.04.2012. godine, kada je tužilac samoinicijativno napustio kuću. Do tada su parnične stranke vodile uobičajen život – tužena, koja je inače pokazivala veću inicijativu u porodici organizovala je funkcionisanje porodičnog domaćinstva, odlazila zajedno sa tužiocem kod lekara kada je to bilo potrebno, organizovala mu hospitalizaciju i hirušku intervenciju kada je imao probleme sa žučnom kesom, zavisno od prihoda odlazili su i na letovanje sa decom. Domaćinstvo parničnih stranaka izdržavalo se od prihoda koje je tužena, zaposlena kao ... u ..., ostvarivala po osnovu radnog odnosa i zakupnina ostvarenih iznajmljivanjem pomoćnih zgrada u dvorištu kuće u ulici ... broj ... . Tužilac je ... sa stažom osiguranja preko 30 godina, s tim što je desetak godina bio zaposlen na tz. ..., pri čemu u vreme zaključenja ugovora koji je predmet spora i nakon toga nije bio zaposlen, osim u dva navrata u trajanju od 19 meseci u restoranu „....“ u ... . Nepokretnost u ... broj ... u kojoj su živele parnične stranke, a kasnije i majka tužene, bila je susvojina tužioca i njegovog brata, nasleđena od njihovih roditelja. Početkom 2000. godine tužilac je saznao da njegov brat ima kockarske dugove i da je kuću stavio pod hipoteku, što mu je izuzetno teško palo i izazvalo je depresiju od koje je prvi put lečen 2003. godine. Tužena je novcem koji je dobila prodajom imovine svojih roditelja od tužiočevog brata otkupila njegov suvlasnički deo nepokretnosti u ulici ... broj ... i renovirala pomoćne objekte u dvorištu, osposobivši ih za izdavanje. Ugovor o poklonu Ov broj .../... od 18.01.2007. godine kojim je tužilac poklonio tuženoj svoju polovinu kuće broj ... u ... ulici u ... – jednu zgradu i šupu sve na kp. ... KO ..., zaključen je na inicijativu tužioca u znak zahvalnosti za napore tužene da nepokretnost u ... broj ... ne bude prodata. Tužilac je redovno uzimao propisanu terapiju do 2012. godine, kada je počeo da menja svoje ponašanje, patio je od nesanice, gubio na težini, počeo da ispoljava prekomernu nepoverljivost i sumnjičavost, odbijajući da se obrati lekaru uz objašnjenje da je potpuno zdrav i da se nikad nije osećao bolje. Počeo je da bude agresivan, kako fizički (jednom prilikom je oborio tuženu na stakleni astal), tako i verbalno (psovkama i optuživanjem tužene da ga truje). Tužena, koja nije verbalno ugrožavala tužioca niti ga fizički napadala, više puta mu je predlagala da zajedno odu kod lekara, ali je on to odbijao. Samoinicijativno je prestao da koristi terapiju, a po kući je postavio prislušne uređaje kako bi proveravao šta tužena radi. Tužena i kćerka parničnih stranaka, koja je u to vreme bila student medicine, obratili su se neuropsihijatru, opisale ponašanje tužioca, ukazale na njegovo odbijanje da uzima lekove i komunicira sa bilo kojim lekarom, pa im je on dana 20.04.2012. godine prepisao lek „Ksalol“, uz uputstvo da tužiocu daju po jednu tabletu ujutru i uveče. Tužilac, koji je ozvučio celu kuću, saznao je za dogovore između tužene i kćerke da mu se prvih dana, dok ne počne dejstvo, lek daje krišom, zbog čega je odbio da uzima hranu i piće kod kuće, a jedan obrok je odneo na toksikološko ispitivanje koje je pokazalo da je u njemu rastvorena jedna tableta „Ksalola“. Tužilac je otišao iz kuće na sinovljev rođendan, ... 2012. godine, a svi pokušaji da se u krugu porodice reši nastala situacija i insistiranje tužene da tužilac ne napušta kuću su ostali bezuspešni. Nekoliko meseci nakon napuštanja kuće tužilac je svakodnevno dolazio kada je tužena bila na poslu, i u prisustvu njene majke i dece parničnih stranaka iznosio stvari veće vrednosti iz kuće, preteći deci da će im zaklati majku, a jednom prilikom je stavio nož pod grlo majci tužene. Nakon što je napustio kuću tužilac je živeo kod nekoliko svojih prijatelja naizmenično, povremeno se javljajući kući i tražeći od kćerke da mu donese novac, što je ona činila uz znanje tužene i kada on to nije tražio, noseći mu i hranu koju je tužena pripremila. Tužena je zvala prijatelje tužioca i molila da razgovaraju sa njim kako bi da prihvato lečenje, a poslednji put kada mu je nudila novac nije želeo da primi, uz obrazloženje da ima novac, jer i on zarađuje. Tužilac uskoro stiče pravo na starosnu penziju, od tužene nije tražio izdržavanje, niti od svoje dece.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili matrijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se raskine ugovor o poklonu i za to dali razloge koje kao pravilne i potpune prihvata i ovaj sud, zbog čega nisu osnovani navodi u reviziji tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ugovor o poklonu nije regulisan pozitivnim propisima, pa se odredbe o opozivu tog ugovora (raskidu) nalaze u pravnim pravilima imovinskog prava. Po paragrafu 567. Srpskog građanskog zakonika, koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list SNRJ“, broj 86/46), darodavac može opozvati poklon ako nakon učinjenog poklona tako osiromaši da ne može živeti, kao i u slučaju kada poklonoprimac pokaže veliku neblagodarnost prema poklonodavcu nanoseći štetu njegovom životu, telu, časti i narušavajući njegovu slobodu i imanje. Svaka neblagodarnost, moralna greška, poklonoprimca prema poklonodavcu ne predstavlja razlog za opoziv (raskid) ugovora o poklonu, već ta neblagodarnost treba da bude „velika“ ili „gruba“.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno odbili tužbeni zahtev jer su u postupku utvrdili da se tužena po zaključenju ugovora o poklonu, nije prema poklonodavcu ponašala na takav način da bi njeno ponašanje u smislu navedenog paragrafa bilo kvalifikovano kao „velika“ ili „gruba“ neblagodarnost. Takvu pravilnu procenu nižestepeni sudovi su izvršili upoređujući ponašanje tužene prema određenom standardu i shvatanjima društvene sredine u kojima se stranke nalaze, imajući u vidu da se tužena ponašala upravo suprotno, ne povređujući na bilo koji način tužiočevu ličnost ili imovinu, pružala mu pomoć i nakon njegovog odlaska iz kuće i zadržala uobičajeno ponašanje, trudeći se da održi koliko-toliko korektne odnose sa tužiocem.

Takođe, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nije ispunjen ni drugi razlog za opoziv ugovora koji je predmet spora-osiromašenje, pravilno ocenivši da je tužiočeva lošija materijalna situacija po napuštanju zajednice sa tuženom rezultat njegovog izbora i njegove odluke da živi na način kojim živi, pa umanjenje sredstava za život nije odraz objektivnih okolnosti na koje tužilac ne može da utiče. Osim toga, tužilac je u više navrata naveo da ostvaruje sredstva za život jer se bavi povremenim i privremenim poslovima, zbog čega je odbio i pomoć tužene.

Nisu osnovani navodi u reviziji tužioca da je sud trebalo da primeni odredbu člana 190. stav 2. Porodičnog zakona, obzirom da brak stranaka faktički ne postoji od aprila 2012. godine.

Odredbom člana 190. stav 2. Porodičnog zakona, propisano je da se vraćaju pokloni čija vrednost je nesrazmerno velika u odnosu na vrednost zajedničke imovine supružnika, a koji su supružnici učinili jedan drugom u toku trajanja zajedničkog života u braku.

U konkretom slučaju, tužbenim zahtevom tražen je raskid ugovora o poklonu, zbog neblagodarnosti i osiromašenja tužioca, a ne vraćanje poklona posle razvoda braka koji u konkretnom slučaju nije ni razveden.

Takođe, nisu osnovani ni navodi u reviziji da je ugovor o poklonu koji je predmet spora ništav pravni posao i da je posledica ništavosti vraćanje poklona i da, pa bez obzira što zahtev za ništavost formalno nije istaknut, sud pazi na ništavost po službenoj dužnosti i kad nađe da se pobuda poklonodavca nije ostvarila, ili je otpala, onda je osnovan tužbeni zahtev za opoziv ugovora o poklonu.

Razlozi za raskid (opoziv) ugovora o poklonu sadržini su u pravnom pravilu- paragrafu 567. Srpskog građanskog zakonika, koji su nižestepeni sudovi pravilno primenili. Tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu nije postavljen i, suprotno navodima u reviziji, tužbeni zahtev za opoziv ugovora o poklonu ne može biti usvojen ukoliko je takav ugovor ništav. Ukazivanje u reviziji da sud po službenoj dužnosti vodi računa o ništavosti, što je propisano odredbom člana 109. Zakona o obligacionim odnosima nije osnovano, obzirom da se saglasno ZPP parnični postupak vodi po zahtevu stranke, a prvostepeni sud je dužan a postupa u granicama tog zahteva (član 3. stav 1.).

Na osnovu napred navedenog, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Troškovi sastava odgovora na reviziju nisu bili nužni, zbog čega je sud odbio zahtev tužene za naknadu ovih troškova.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić