U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Olenik advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, koju zastupa Dražavno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4895/18 od 03.09.2020. godine, u sednici veća održanoj 20.01.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4895/18 od 03.09.2020. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 873/2014 od 11.04.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženu da tužiocu, na ime naknade materijalne štete u vidu izmakle koristi nastale neosnovanim lišenjem slobode, isplati iznos od 192.838.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe 06.11.2014. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 506.800,00 dinara u roku od 15 dana, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4895/18 od 03.09.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 873/2014 od 11.04.2018. godine i žalba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji ne navodi druge bitne povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je lišen slobode rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Užicu Ki 32/06 od 16.08.2006. godine, sa trajanjem najduže mesec dana, a pritvor mu je produžen za još dva meseca rešenjem Okružnog suda u Užicu Kv 237/06 od 06.06.2007. godine. Tužilac je u pritvoru proveo 92 dana, a presudom Višeg suda u Užicu K broj 139/10 od 24.10.2011. godine (pravnosnažna dana 29.03.2012. godine) oslobođen je optužbe da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi sa stavom 3. i 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika. Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 511/12 od 29.01.2015. godine i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1797/15 od 22.07.2015. godine tužiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 460.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti u iznosu od 375.000,00 dinara, a odbijen je zahtev za naknadu štete zbog povrede pretpostavke nevinosti u sredstvima javnog informisanja i naknadu za pretrpljeni strah. U ovoj parnici tužilac traži naknadu materijalne štete u vidu izmakle koristi usled neosnovanog lišenja slobode koju je pretrpeo kao osnivač i vlasnik sa 100% udela privatnog društva „BB“ d.o.o. ... . Preduzeće je osnovano u aprilu 2005. godine. Prema izveštaju NBS na dan davanja izveštaja 14.05.2015. godine preduzeće je bilo u blokadi sa iznosom od 21.745.632,68 dinara, a u blokadi se nalazilo počev od 20.04.2006. godine, ukupno 3311 dana. Prema izveštaju Ministarstva finansija – Poreske uprave ovo preduzeće nije uredno izmirivalo poreske obaveze i doprinose za period od 01.04.2005. godine do 31.12.2014. godine. Prema bilansu uspeha privrednog društva „BB“ d.o.o., preduzeće je za period od 10.05.2005. godine do 31.12.2005. godine ostvarilo neto gubitak u iznosu od 8.366,00 dinara, za period od 01.01.2006. godine do 31.12.2006. godine neto gubitak u iznosu od 3.006,00 dinara, a za period od 01.01.2007. godine do 31.12.2007. godine ostvarilo je neto dobitak u iznosu od 6.629,00 dinara. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka finansijske struke koje je priloženo uz tužbu potraživanje tužioca po osnovu izgubljene dobiti predmetnog privrednog društva za period od 01.01.2007. godine do 31.12.2012. godine, revalorizovano na dan 31.12.2013. godine iznosi 192.838.000,00 dinara. Do ovog iznosa veštak je došao na bazi projekcije potencijalnih prihoda i troškova poslovanja i pretpostavke minimalnog porasta obima poslovanja u proseku od oko 18%, povećanja zarada 2008. godine u odnosu na 2007. godinu, ulaganja u osnovna sredstva, discipline radnika, ušteda u poslovanju i rasta na tržištu registrovanih usluga. Veštak je naveo da nije raspolagao sa dovoljno dokumentacije na osnovu koje bi preciznije sagledao faktičke mogućnosti za projekciju obima poslovanja i nivo pojedinačnih troškova, već se poslužio raspoloživim godišnjim izveštajem za period od 2005. do 2007. godine i delom usmenih informacija dobijenih od vlasnika. Nije bilo podataka na šta se odnose uvećana sredstva u bilansu stanja u periodu od 2005. do 2007. godine. Veštak izuzev bilansa nije imao druge podatke, a poznato mu je da se preduzeće bavilo građevinskim uslugama i inženjeringom, da je 2005, 2006, 2007, 2008. godine imalo izražen rast kao i sama građevinska branša, a rast od 18% bazirao je samo na globalnim pokazateljima. Nije se bavio pojedinačnim pozicijama u preduzeću, kao što je broj radnika, kvalifikacije radnika, struktura troškova, niti mu je bilo poznato koja preduzeća čine grupu zavisnih i povezanih pravnih lica, nije znao koliko preduzeće ima zaposlenih da bi sa sigurnošću mogao da opredeli koliki je uticaj pritvora tužioca na poslovanje preduzeća. Vrednost poslovne imovine 2005. godine koja je prethodila pritvoru iznosila je 29.374,00 dinara, a sporne 2006. godine 60.700,19 dinara, jer je tužilac kao vlasnik izvršio značajna ulaganja u poslovnu imovinu privrednog društva u očekivanju budućeg rasta i profita. Nije mogao da se izjasni da li bi preduzeće ostvarilo pozitivno poslovanje, jer je u projekciji poslovanja imao u vidu da će preduzeće u budućem periodu morati da se zadužuje kreditnim sredstvima, ali nije mogao da se izjasni da li se to zaista i desilo, s obzirom na to da je 2005. i 2006. godine bila ekspanzija gradnje, pa je smatrao da bi i preduzeće tužioca imalo povećan obim posla. Tužilac nije posedovao dokaz – bilans- presek poslovanja preduzeća na dan lišenja slobode, postojali su fiksni troškovi o kojima se veštak nije izjašnjavao, ali je smatrao da je stopa rasta od 18% primenjena u proceni budućih prihoda s obzirom da je delatnost građevinarstva bila u ekspanziji i na osnovu globalne stope rasta smatra da se osnovano moglo očekivati da će i preduzeće tužioca ostvariti godišnju stopu rasta od 18%, bez obzira što se pravno lice u isto vreme nalazilo u blokadi.

Pravilno su nižestepeni sudovi, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda zaključili da tužilac nije dokazao da se osnovano moglo očekivati da će privredno društvo „BB“ d.o.o. imati rastući trend stope dobiti. Tužilac nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu u vidu izmakle dobiti privrednog društva čiji je vlasnik, zbog lišenja slobode u periodu od 16.08.2006. godine do 10.11.2006. godine, jer je utvrđeno da je i pre neosnovanog lišenja slobode preduzeće tužioca poslovalo sa gubitcima, a od 20.04.2006. godine bilo je u blokadi 3311 dana. Tužilac nije dokazao da je preduzeće obavljalo delatnost, niti koju, od osnivanja i blokade preduzeća 2004, 2005, 2006. godine, a ni kasnije, zbog čega nisu ispunjeni uslovi iz člana 198. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu štete koju tužilac traži postavljenim tužbenim zahtevom.

Neosnovani su navodi u reviziji tužioca da je tužilac na osnovu sprovedenog veštačenja od strane stručnjaka za ekonomsko-finansijsku oblast, a ne optimističkih predviđanja, zasnovao svoj tužbeni zahtev, a u odnosu na 2006. godinu kada je tužilac bio u pritvoru bilans je iznosio svega 6.719,00 dinara, u odnosu na 2005. godinu koja je prethodila pritvoru 29.374,00 dinara, pa kako je tužilac kao vlasnik u ovog privrednog društva izvršio značajna ulaganja u poslovnu imovinu u očekivanju budućeg rasta prihoda i profita, to je veštak svoj nalaz zasnovao na prosečnoj stopi od 18% rasta dobiti u periodu od 2007. godine pa nadalje, iz čega proizlazi da se osnovano moglo očekivati da će privredno društvo imati rastući trend stope dobiti, kako iz odnosa prihoda i rashoda, tako i odnosu na kapital ovog društva.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Stavom 3. ovog člana, propisano je da pri oceni visine izmakle kristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.

Prava na naknadu štete zbog izmakle koristi poverilac će imati samo ako je prema onome što predstavlja redovan tok stvari ili prema posebnim okolnostima slučaja izvesno da bi on tu korist ostvario da nije došlo do štetne radnje. Potrebno je da postoji razumna verovatnoća u pogledu ostvarivanja koristi, uzimajući u obzir situaciju na tržištu, uslove za normalno poslovanje, nepostojanje neizmirenih obaveza i mogućnost izmirivanja istih, što u konkretnom slučaju tužilac nije dokazao.

Osim toga, pravilan je zaključak nižestepenih sudova o nepostojanju uzročno- posledične veze imajući u vidu činjenicu da je tužilac bio lišen slobode 92 dana u periodu od 16.08.2006. godine do 10.11.2006. godine, a zahtev za naknadu materijalne štete – izmakle koristi postavljenim tužbenim zahtevom tražio je za period od 01.01.2007. godine do 31.12.2012. godine, dakle za period od 6 godina, zbog čega tužena nije u obavezi da naknadi traženu štetu.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Troškovi odgovra na reviziju nisu bili nužni, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredaba člana 165. stav 1. i člana 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić