Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje primenom odredbe člana 404. ZPP.

S obzirom da je revizija tuženog dozvoljena po odredbama člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog i radni odnos mu je prestao 27.12.2016. godine, na osnovu zaključenog Sporazuma o prestanku radnog odnosa od 20.12.2016. godine. Sporazumom je predviđeno da tuženi isplati tužiocu stimulativnu naknadu u neto iznosu od 3.122.793,00 dinara. Navedena naknada je umanjena za iznos od 62.500,00 dinara, na ime zajma koji je tužilac primio. Naime, Odlukom od 12.03.2014. godine odobrena je isplata zajma zaposlenima kod tuženog u iznosu od 62.500,00 dinara. Tužiocu je navedeni iznos isplaćen, a on se izjavom od 14.03.2014. godine, obavezao da u slučaju prestanka radnog odnosa pre početka otplate zajma ili pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma vrati neotplaćeni iznos. Odredbom člana 4. navedenog sporazuma o prestanku radnog odnosa, tužilac se saglasio da mu se prilikom isplate stimulativne naknade ista umanji za iznos svih dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema tuženom. Rešenjem tuženog od 12.01.2017. godine tužiocu je utvrđena i otpremnina u visini od 462.464,13 dinara, koja mu je u celosti isplaćena 16.01.2017. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se tužilac potpisivanjem izjave prilikom odobrenja isplate zajma, saglasio u potpunosti sa uslovima dobijanja beskamatnog zajma u navedenom iznosu, a da se potpisivanjem sporazuma o prestanku radnog odnosa saglasio da mu od stimulativne naknade prilikom isplate ista bude umanjena za iznos dospelih i nedospelih novčanih obaveza koje ima prema poslodavcu, pa je prema stavu prvostepenog suda tuženi osnovano umanjio stimulativnu naknadu tužiocu za iznos navedenog zajma i iz ovih razloga odbio tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tužioca zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio presudu i usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, stimulativna naknada prema pravilu iz člana 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatra se zaradom, pa poslodavac nije imao ovlašćenja da svoje novčano potraživanje prema zaposlenom naplati obustavljanjem od otpremnine, čak i kada je za to zaposleni dao pristanak u pismenoj formi, bez obzira i nezavisno od činjenice što ova naknada ne predstavlja otpremninu zbog odlaska u penziju, već takozvanu stimulativnu naknadu pri prestanku radnog odnosa.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 123. stav 1. Zakona o radu, poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog. Saglasno članu 105. stav 3. navedenog zakona, otpremnina isplaćena u skladu sa članom 158. tog zakona ne smatra se zaradom.

S obzirom na izloženo, tuženi je iznos odobrenog zajma mogao, uz pristanak tužioca, odbiti samo od njegove zarade, ali ne i stimulativne naknade. Suprotno navodima revizije, stimulativna naknada ima karakter otpremnine, jer je tužiocu isplaćena na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa, zaključenog u cilju sprovođenja plana optimizacije (smanjenja) broja zaposlenih. Takve naknade tužilac se nije mogao odreći (član 60. stav 4. Ustava Republike Srbije), pa zato izjava od 14.03.2014. godine i član 4. sporazuma o prestanku radnog odnosa od 20.12.2016. godine, čijim potpisivanjem se tužilac saglasio da se iznos zajma odbije od stimulativne naknade, ne mogu proizvoditi pravno dejstvo. To dalje znači da tuženi, tek nakon isplate stimulativne naknade, ima mogućnost da tužbom ili na drugi način od tužioca potražuje isplatu zajma, ali ni u kom slučaju ne može po tom osnovu umanjiti njegovu otpremninu.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka sadržana u drugom stavu izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP, a imajući u vidu da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić