Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3024/20 od 13.07.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud poništi kao nepravilno i nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj .. od 22.05.2017. godine, da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme dana 21.05.2017. godine, kao i da se naloži tuženom da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove u skladu sa stručnom spremom i radnim iskustvom. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade materijalne štete usled nezakonitog prestanka radnog odnosa, počev od 22.05.2017. godine kao dana nezakonitog prestanka radnog odnosa, zaključno sa avgustom 2017. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od datuma dospelosti poslednjeg dana u narednom mesecu za svaki prethodni mesec pa do konačne isplate, sa pripadajućim doprinosima na ovu osnovicu i to: obavezno socijalno osiguranje RFZO, Filijala Bor, penzijsko osiguranje RF PIO Bor i za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje, kao i da uredno popunjene obrasce M-4 i M-8 za navedeni period na ime tužioca dostavi nadležnom RFZO, Filijala Bor. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 206.469,04 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, iz svih zakonskih razloga.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka koje, saglasno članu 407. stav 1. ZPP, mogu biti revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nakon uspešno položenog pripravničkog ispita, sa tuženim 20.05.2013. godine zaključio ugovor o radu na određeno vreme na godinu dana, zbog povećanog obima posla na radnom mestu ..., u Odeljenju ... u sastavu Sektora za ... . Istekom vremena na koje je ugovor zaključen, tuženi je 19.05.2014. godine doneo rešenje kojim je tužiocu prestao radni odnos, da bi narednog dana stranke zaključile novi ugovor o radu na određeno vreme, na godinu dana na istim poslovima, u istom sektoru i odeljenju. U vreme važenja tog ugovora, stranke su 17.03.2015. godine zaključile nov ugovor o radu, radi usaglašavanja sa izmenama Zakona o radu i opštih akata tuženog, te je tužilac raspoređen na radno mesto ..., u Centru za ... u sastavu Sektora za ... . Rešenjem tuženog od 20.05.2015. godine, tužiocu je prestao radni odnos istekom vremena na koje je zasnovan, a istog dana sa tužiocem je zaključen ugovor o radu na određeno vreme na dve godine za iste poslove na kojima je tužilac radio i po osnovu prethodnog ugovora. Osporenim rešenjem od 22.05.2017. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog zbog isteka roka na koji je zasnovan.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac primljen u radni odnos kod tuženog na određeno vreme zbog povećanog obima posla u okviru svoje struke, da je obavljao poslove ... u sektoru za ..., Odeljenje ... i da je njegov radni odnos bez prekida trajao duže od dve godine, pa je primenom člana 37. Zakona o radu, ocenio da su ispunjeni zakonom propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa tužioca iz određenog u radni odnos na neodređeno radno vreme, što osporeno rešenje čini nezakonitim, pa je isto poništio i utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog dana 21.05.2017. godine.

Drugostepeni sud je usvajajući žalbu tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan. Prema stavu drugostepenog suda tužilac nije obavljao iste poslove. Naime, po osnovu prethodno zaključenih ugovora tužilac je radio na radnom mestu ..., a zatim na radnom mestu ... (na koje je tužilac raspoređen ugovorom o radu od 20.05.2015. godine), za koje je prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog, između ostalog predviđen i uslov od pet godina radnog staža, kao i doktorat, a koje tužilac ne ispunjava. Kako tužilac nije obavljao iste poslove na osnovu svih zaključenih ugovora na određeno vreme u zakonskom vremenskom kontinuitetu, niti je ispunjavao uslove za radno mesto na kojem je poslednje radio, to je doneo odluku kao u pobijanoj presudi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a suprotno navodima revizije, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.); da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.); da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom perioda iz stava 2. ovog člana (stav 3.); da izuzetno od stava 2. ovog člana, ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi između ostalog ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1.); da poslodavac može sa istim zaposlenim da zaključi novi ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka iz stava 4. tač. 1-3) ovog člana po istom, odnosno drugom pravnom osnovu, u skladu sa ovim članom (stav 5.); da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Polazeći od sadržine navedene norme Zakona o radu, da bi radni odnos na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, potrebno je da rad zaposlenog traje duže od 24 meseca. U konkretnom slučaju, tužilac je kod tuženog radio na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme u kontinuitetu, zbog povećanog obima posla, ali ne na istim poslovima. Naime, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog za obavljanje poslova na koje je tužilac ugovorom od 20.05.2015. godine bio raspoređen (...), propisano je radno iskustvo od najmanje pet godina, kao i određeni stepen obrazovanja, koje uslove tužilac nije ispunjavao, a rad na prethodnim poslovima se ne može uračunati u potrebno radno iskustvo na poslovima na kojima je tužilac radio po ugovoru od 20.05.2015. godine, čime se nisu stekli ni uslovi za preobražaj radnog odnosa u konkretnom slučaju.

Takođe, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužilac mogao zasnovati radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 10. stav 3. tačka 10. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, kojom su propisana ograničenja u odnosu na lica angažovana na određeno vreme u skladu sa posebnim zakonima, što je u konkretnom slučaju Zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, ali u situaciji kada je tužilac odbio stručno usavršavanje na master ili doktorskim studijama (stepen obrazovanja koji je predviđen za poslove ...), koje bi finansirao tuženi, to ni iz ovih razloga nije bilo uslova da dođe do preobražaja radnog odnosa.

Iz iznetih razloga, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka su odbijeni, primenom odredbe člana 165. ZPP, imajući u vidu da tužilac nije uspeo po reviziji, a da odgovor na reviziju tuženog nije nužan trošak, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić