Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

U reviziji se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava navodima da je tužilac u momentu podnošenja tužbe imao pravo svojine na objektu koji se nalazio na katastarskoj parceli, u odnosu na koju je tužbom traženo utvrđenje prava korišćenja u meri potrebnoj za redovnu upotrebu objekta, imajući u vidu da pravo korišćenja pripada tuženom AD „Autotransport“ iz Bosilegrada, a pravo svojine pripada tuženoj Republici Srbiji i da je između tužioca i tuženih sporno ko je nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu ispod i oko objekta koje je neophodno za njegovu redovnu upotrebu, a da su sudovi pogrešnim tumačenjem Zakona o planiranju i izgradnji zaključili da za traženo utvrđenje nema stvarne nadležnosti suda, već da je za to utvrđenje nadležan organ uprave u odgovarajućem upravnom postupku. Prema shvatanju revidenta, pobijano rešenje drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni Zakona o planiranju i izgradnji, i to članova 102, 104, 105. i 106. koji se odnose na upis prava svojine na zemljištu ispod objekta, upis prava suvlasništva na katastarskoj parceli i upis prava svojine na zemljištu radi uspostavljanja jedinstva nepokretnosti, što nije bilo predmet tužbe.

Imajući u vidu navode iznete u reviziji, sadržinu tužbe i navode na kojima je zasnovana, kao i sadržinu pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Pravni institut posebne revizije rezervisan je za pitanja iz domena primene materijalnog prava. Pravnosnažnim rešenjem je tužba je odbačena zbog nenadležnosti suda, uz dato obrazloženje da sud nije nadležan za utvrđivanje prava korišćenja zemljišta za redovnu upotrebu objekta, već da se to pitanje mora rešavati pred nadležnim organom jedinice lokalne samouprave, uz pozivanje na regulativu Zakona o planiranju i izgradnji. Stanovištem nižestepenih sudova nije odstupljeno od sudske prakse, imajući u vidu član 70. Zakona o planiranju i izgradnji, pored odredaba članova 102-106. citiranih u pobijanom rešenju, te da je u sudskoj praksi zastupljen i stav da kupac u izvršnom postupku stiče pravo svojine na onome što je predstavljalo predmet procene i prodaje, kao i da lice koje je upisano kao nosilac prava svojine na objektu ne može mimo za to propisanog postupka pred organom uprave, koji se pokreće podnošenjem zahteva za utvrđenje prava korišćenja zemljišta potrebnog za redovnu upotrebu objekta, u parničnom postupku tužbom zahtevati da se odluči o pitanju iz nadležnosti drugog organa.

Prema navodima podnete tužbe i priloženih isprava, tužilac je u izvršnom postupku vođenom protiv izvršnog dužnika AD „Autotranspor“ na javnoj dražbi kupio objekat - zgradu benzinske stanice površine 32m2, bez zemljišta i upisan je sa pravom svojine na objektu, koji se nalazi na kp. br. .., upisanom u ln. br. .. KO ..., a zahtevom tužbe traži utvrđenje o pravu korišćenja zemljišta za redovnu upotrebu objekta, na kp. .. zemljištu ispod objekta površine 32m2 i zemljištu površine 709m2 uz objekat, na kome su ukopani rezervoari i instalacije, a takođe i na kp. br. .. površine 893m2 uz objekat, sve za redovnu upotrebu objekta, u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, kao titulara zemljišta u državnoj svojini i tuženog AD „Autortansport“ iz Bosilegrada, kao titulara prava korišćenja (izvršnog dužnika u postupku javne prodaje). Utvrđenje zemljišta za redovnu upotrebu objekta u nadležnosti je upravnog organa u skladu sa članom 70. Zakona o planiranju i izgradnji, kojim je regulisan postupak i uslovi za utvrđenje zemljišta za redovnu upotrebu objekta pred organom jedinice lokalne samouprave nadležnim za imovinskopravne poslove, koji o zahtevu rešava u upravnom postupku. Podataka nema da je takav postupak pokrenut i okončan pre podnete tužbe.

Prema iznetom, odbačajem tužbe zbog nenadležnosti suda nije nastao uslov koji bi reviziju činio izuzetno dozvoljenom u smislu člana 404. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužba u ovoj parnici podneta je 19.02.2015. godine, a vrednost predmeta spora je 10.000,00 dinara.

Budući da navedena vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, kao revizijskog cenzusa iz člana 403. stav 3. ZPP, to revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić