Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1 -Po2 4/21 od 04.11.2021. godine, usvajanjem žalbe branioca okrivljenog, prvostepena presuda je preinačena u pogledu odluke o kazni, tako što je drugostepeni sud okrivljenom zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od pet godina, pa mu je primenom člana 49. stav 1. KZ SRJ, uzeo kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od šest godina, na koju je osuđen presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K 22/15 od 12.02.2016. godine koja je postala pravnosnažna dana 16.06.2016. godine zbog krivičnog dela ubistvo iz člana 47. stav 1. KZ SRJ, a zatim ga osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 10 godina, u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 27.05.1993. godine do 05.11.1993. godine i vreme provedeno na izdržavanju kazne po presudi Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K 22/15 od 12.02.2016. godine koja je postala pravnosnažna dana 16.06.2016. godine i to počev od 01.09.2016. godine pa nadalje, dok su, žalba branioca okrivljenog u preostalom delu i žalba Tužioca za ratne zločine, odbijene kao neosnovane, a prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Miloša Čajevića, advokat Zoran Jovanović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je na sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog Miloša Čajevića, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se u radnjama okrivljenog ne stiču obeležja bića krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, jer u konkretnom slučaju nije utvrđeno koja norma međunarodnog prava je prekršena, a koja zabranjuje određene postupke koji su alternativno postavljeni kao radnja izvršenja konkretnog krivičnog dela. U vezi sa tim, branilac u zahtevu ukazuje i to da bi, ako je radnja izvršenja krivičnog dela usmerena protiv ljudskih prava i sloboda civilnog stanovništva, u presudi moralo biti decidno navedeno koja od nabrojanih ljudskih prava i sloboda oštećenih je okrivljeni povredio postupajući na određeni način, što bi bio objektivni uslov inkriminacije, dok su u konkretnom slučaju radnje okrivljenog samo paušalno opisane bez konkretizacije činjenja ili nečinjenja okrivljenog, što je neophodan uslov da bi se određena radnja kvalifikovala kao ratni zločin.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, ima mnogobrojne oblike radnje izvršenja koji su određeni alternativno, tako da se radnja izvršenja, pored ostalog, može sastojati i u nečovečnom postupanju i primenjivanju mera zastrašivanja i terora prema civilnom stanovništvu za vreme rata, oružanog sukoba ili okupacije. Navedene radnje mogu biti kvalifikovane kao ovo krivično delo samo ako se njima krše pravila međunarodnog prava.

Prema činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela datom u izreci prvostepene presude okrivljeni Miloš Čajević je za vreme nemeđunarodnog oružanog sukoba koji se vodio na teritoriji Bosne i Hercegovine između oružanih formacija na strani srpskog, bošnjačkog i hrvatskog naroda u periodu od 1992. godine do 1995. godine, kršeći pravila međunarodnog prava iz člana 3. stav 1. tačka 1) pod a) i c) IV Ženevske Konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949. godine, koja je ratifikovana odlukom Narodne skupštine FNRJ (objavljena u „Sl. listu FNRJ“ broj 24/50), i člana 4. stav 2. pod a) Dopunskog protokola Ženevske Konvencije od 12.08.1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnog oružanog sukoba (Protokol II) kao pripadnik Interventnog voda rezervenog sastava policije Brčko, dana 27.05.1992. godine u Brčkom, u stanu na navedenoj adresi, primenjivao mere zastrašivanja i terora prema označenim civilima muslimanske nacionalnosti, na taj način što je u maskirnoj uniformi i naoružan došao u stan u kome su se ta lica nalazila, zatim sve prisutne postrojio i prebrojao, pitao BB kako se zove, te mu je nakon odgovora upućivao pretnje, rekao mu da će ga ubiti i čudio se otkud mu srpsko ime, potom mu zadao udarac otvorenom šakom u predelu glave, pa vičući saopštio prisutnima da će ih narednog jutra kada dođe prebrojati i da će ih pobiti, ukoliko svi ne budu u stanu, te je neutvrđenog dana u periodu od 10.05.1992. do 12.05.1992. godine u Brčkom, u prostorijama logora „Luka“, nečovečno postupao prema civilima muslimanske nacionalnosti VV i GG, tako što je naredio VV da zadaje udarce otvorenom šakom svom bratu GG, te kako nije bio zadovoljan jačinom udarca, VV udario šakom u predelu lica, potom prosuo sok po tepihu i primorao GG da poliže taj sok sa poda, pa ga heft mašinom pogodio u predelu glave i nožem mu, uz vređanje i pretnje da će ga zaklati, naneo posekotinu u predelu vrata, a zatim naredio VV i GG da skinu pantalone i da naizmenično jedan drugom stavljaju polni organ u usta, što su oni i učinili.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u izreci prvostepene presude navedene sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, uključujući i to koja pravila međunarodnog prava je okrivljeni prekršio - član 3. stav 1. tačka 1) pod a) i c) IV Ženevske Konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12.08.1949. godine koja je ratifikovana odlukom Narodne skupštine FNRJ (objavljena u „Sl. listu FNRJ“, broj 24/50) i član 4. stav 2. pod a) Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije od 12.08.1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnog oružanog sukoba, (Protokol II), preduzimajući krivičnopravne radnje navedene u izreci presude koje se sastoje u primenjivanju mera zastrašivanja i terora, kao i u nečovečnom postupanju prema civilima muslimanske nacionalnosti, koji nisu učestvovali u neprijateljstvima za vreme nemeđunarodnog oružanog sukoba vođenog u periodu od 1992. godine do 1995. godine na teritoriji Bosne i Hercegovine, koje radnje su i konkretizovane detaljnim opisom načina njihovog izvršenja u izreci presude.

Dakle, povreda međunarodnog prava, kao objektivni uslov inkriminaciije krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, sadržana je u izreci presude, što je neophodno i dovoljno za postojanje predmetnog krivičnog dela, tako da, po oceni ovog suda, a nasuprot navodima zahteva, u izreci presude nije moralo biti navedeno koja ljudska prava i slobode oštećenih je okrivljeni povredio preduzimanjem konkretnih krivičnopravnih radnji.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca da se u radnjama okrivljenog Miloša Čajevića, ne stiču zakonska obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ i da je pobijanom presudom na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored iznetog, branilac u zahtevu ukazuje i to da nižestepeni sudovi nisu utvrdili da je kod okrivljenog postojao kvalifikovani oblik vinosti, koji se sastoji u svesti da svojim postupcima krši pravila međunarodnog prava, u kojoj situaciji je, prema stavu odbrane, trebalo primeniti odredbu člana 16. stav 5. ZKP, kojim navodim zahteva po nalaženju ovog suda, branilac ukazuje da je činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi pogrešno i nepotpuno utvrđeno i da je time učinjena povreda zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog Miloša Čajevića u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić