Protiv drugostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tužene od 26.06.2006. godine tužilac je raspoređen sa radnog mesta nadzornik obezbeđenja na radno mesto na poslovima obezbeđenja u odeljenju pojačanog nadzora, na kome je zadržao stečenu platu, ali bez pripadajućeg dodatka za rukovođenje. Rešenjem tužene od 14.02.2007. godine tužilac je raspoređen na radno mesto obezbeđenja osuđenih. Rešenjem tužene od 30.05.2016. godine tužilac je raspoređen na radno mesto pomoćnika vođe smene u službi za obezbeđenje sa zvanjem mlađen nadzornika, s tim što je konstatovano da će rešenje o plati biti doneto naknadno po konačnosti rešenja o raspoređivanju. U prvostepenom postupku je detaljno utvrđen hronološki tok vođenja brojnih disciplinskih i prekršajnih postupaka protiv tužioca, podnošenje krivične prijave, da je tužilac pred žalbenom komisijom Vlade RS i Upravnim sudom uspeo sa žalbama, i da tužena nije postupala po tim odlukama. Tužilac je započeo psihijatrijsko lečenje 2010. godine, a iz njegovog iskaza je utvrđeno da je teško podneo premeštaj sa radnog mesta nadzornika službe obezbeđenja na radna mesta koja su zahtevala niži stepen stručne spreme, kao i da je teško podneo postupke koje je pokrenuo protiv rešenja o premeštaju u okviru interne i sudske zaštite, kao i disciplinske i krivične postupke koji su vođeni protiv njega, što je tužilac smatrao progonom i šikaniranjem. Naveo je da je zbog pokretanja i vođenja disciplinskih i krivičnih postupaka imao stalne kontrole i praćenja, i počeo da oseća strah, nakon čega je upućen kod psihijatra iako do tada nije imao nikakvih psihičkih problema. Iako prema nalazu lekara nije smeo da nosi oružje, da radi noću i sa osuđenicima, i imao je strah od zatvorenog prostora, smrti, kao i oružja, bio je raspoređivan da radi sa osuđenicima i nastavljeno je sa njegovim praćenjem i kontrolama. Prema iskazu lekara kome se tužilac obratio 2010. godine usled stresnih situacija koje je doživeo na poslu, tužilac se žalio na niz fizičkih i psihičkih tegoba, što je rezultiralo pojavom straha pa je bio zadržan i na bolničkom lečenju. Tužilac prema iskazu ovog svedoka nije smeo da izlazi na ulicu i imao je duži period bolovanja, a pre obraćanja lekaru na poslu se osetio ugroženim i da trpi šikaniranje, što je dovelo do akutnog stresnog stanja i straha od povratka na posao. Odlaskom u penziju, došlo je do znatnog poboljšanja tužiočevog zdravstvenog stanja. Prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra, tužiočeva ličnost je sklona dekompenzaciji u stresnim situacijama koje dovode do iscrpljivanja njegovih mehanizama odbrane. Netolerancija kao crta njegove ličnosti, kao i anksioznost i paranoidnost dovode do niskog praga adaptacije na stres. Kod tužioca je ustanovljen anksiozno depresivni poremećaj sa potrebom redovnog uzimanja propisane terapije, a zbog dugog trajanja poremećaji su postali hronični. Veštak je ocenio da je tužilac u periodu od 04.10.2010. godine do 21.05.2016. godine trpeo duševne bolove niskog intenziteta, u periodima bolničkog lečenja visokog intenziteta, a u periodu od dve nedelje po završetku bolničkog lečenja srednjeg intenziteta. Usled neprijatnih dešavanja koja su kod tužioca izazvala osećaj nemoći, beznađa i ugroženosti, trpeo je strah visokog intenziteta prilikom stresnih događaja, promena radnog mesta i disciplinskih postupaka, u trajanju od oko 12 sati, strah srednjeg intenziteta u periodu od 7 dana i strah niskog intenziteta u trajanju od 2 nedelje. Prema nalazu ovog veštaka, u periodu od 2006. godine do 2010. godine, kada je tužiocu otvoreno bolovanje, tegobe tužioca nisu bile takvog intenziteta da remete njegov svakodnevni život. Tokom perioda lečenja, kod tužioca je postojalo umanjenje životne aktivnosti od 5%, a tokom bolničkog lečenja to umanjenje je iznosilo 10%. Depresivni poremećaj doveo je do narušavanja porodičnih odnosa, tužilac je bio pasivan i nezainteresovan za bilo kakve aktivnosti i izbegavao je socijalne kontakte.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem, a potvrđena u odbijajućem delu izreke.

Radnje tužene kojima je tužilac smatrao da mu je naneta nematerijalna šteta zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede dostojanstva, časti, ugleda, pretrpljenog straha i umanjenja životne aktivnosti sastoje se u donošenju rešenja o raspoređivanju tužioca na druga radna mesta, sa rukovodećeg mesta nadzornika obezbeđenja, u pokretanju disciplinskog i krivičnog postupka zbog povreda radne dužnosti, kao i u neizvršavanju pravnosnažnih i konačnih odluka Žalbene komisije Vlade RS i Upravnog suda u postupcima koji su bili pokrenuti na inicijativu tužioca. Međutim, poslodavac ima pravo da vrši raspoređivanje zaposlenih u skladu sa potrebama organizacije i procesa rada, kao i da pokreće disciplinske i krivične postupke radi utvrđivanja povreda radnih dužnosti ili krivičnih dela izvršenih na radu ili u vezi sa radom. Zakonitost ovih odluka tužene cenjena je u postupcima koje je tužilac inicirao pred sudom i žalbenom komisijom Vlade RS i u tim postupcima tužilac je uspeo, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da je na taj način on profesionalno i socijalno rehabilitovan, kako u pogledu nezakonitog premeštanja na druge poslove, tako i u pogledu disciplinske i krivične odgovornosti. Tužilac tokom postupka nije dokazao da su postupci poslodavca bili usmereni na njegov progon i šikaniranje, odnosno da su imali za cilj povredu njegove časti, ugleda i dostojanstva, i namerno izazivanje straha kod tužioca. Pravilan je takođe zaključak drugostepenog suda da samo donošenje rešenja o raspoređivanju i pokretanje disciplinskog i krivičnog postupka protiv tužioca, nisu sami po sebi dovoljni da prouzrokuju povredu časti, ugleda i dostojanstva tužioca. Iz nalaza i mišljenja veštaka i medicinske dokumentacije proizlazi da je tužilac hipersenzitivna ličnost sa niskim stepenom adaptacije na stresne situacije, te da je događaje na poslu tužilac doživeo kao progon i šikaniranje, ali je do 2010. godine, kada se prvi put javio lekaru, imao adekvatnu odbrambenu reakciju. Nakon toga, psihičke reakcije tužioca koje su dovele do nastanka depresivnog poremećaja tužena nije mogla da kontroliše, predvidi niti da izbegne, jer vršenje legitimnih ovlašćenja organa tužene i donošenje odgovarajućih akata nije imalo za cilj šikaniranje tužioca, uprkos njegovom subjektivnom doživljaju tih postupanja i akata kao šikanirajućih. S obzirom da faktori koji su uzrokovali štetu moraju biti adekvatni početnom uzroku, i kod utvrđenja da su subjektivne karakteristike ličnosti tužioca učestvovale u nastanku depresivnog poremećaja, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da uzrok štete koji je u ličnosti oštećenog prekida uzročno-posledičnu vezu. S obzirom na navedeno, tužena nije u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u smislu člana 164. Zakona o radu i čl. 154. stav 1. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom tužioca neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i navodi da postoji uzročnost između akata tužene i nastanka nematerijalne štete na strani tužioca, te da tužilac ne bi psihički oboleo da nije pretrpeo torturu na radnom mestu. Međutim, tužilac nije dokazao da su raspoređivanje i postupci koji su vođeni protiv njega bili motivisani šikanoznim razlozima i da se radilo o torturi, a tužilac je rehabilitovan uspehom u sprovima koje je vodio protiv akata tužene koji su bili nezakoniti. Nisu od značaja navodi revizije kojima se ukazuje na pravnosnažnu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1545/2017 od 13.07.2017. godine, kao primeru drugačije sudske prakse, i navodi potreba novog tumačenja prava i ujednačavanja sudkse prakse, jer je revizija u ovoj parnici dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa nema zakonskih uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić