U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Lepojko Mitrović, advokat iz .., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Ina Spasov, advokat iz ..., radi utvrđenja, i po tužbi za glavno mešanje VV iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Maričić, advokat iz ..., protiv tuženih AA i BB, radi utvrđenja, odlučujući o revizijama tužilje AA i tužioca po tužbi za glavno mešanje VV izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9729/19 od 19.02.2020. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž 9729/19 od 22.07.2020. godine, u sednici održanoj 09.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane revizije tužilje AA i tužioca po tužbi za glavno mešanje VV izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9729/19 od 19.02.2020. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž 9729/19 od 22.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 874/16 od 09.09.2019. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 874/16 od 23.09.2019. godine stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje AA kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu suinvestiranja u izgradnji stekla pravo vanknjižnog vlasništva sa udelom od 1/2 idealnog dela na posebnom delu - šestosobnom stanu, površine 174 m2 i jednom garažnom mestu površine 21 m2, u porodičnoj stambenoj zgradi u ..., ..., ul. ... broj ..., postojećoj na kp. br. .../... KO ... upisane u LN .../... KO ..., a što je tuženi BB dužan priznati i trpeti. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da tužilac po tužbi za glavno mešanje VV po osnovu finansijske izgradnje ima pravo sa udelom od ½ na delu koji se vodi na ime drugotuženog na porodičnoj stambenoj zgradi br. ... u ul. ... u ... na kp. br. .../... LN ... KO ..., što su tuženi AA i BB dužni priznati i trpeti da tužilac upiše ovo svoje pravo svojine u katastru nepokretnosti. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje AA prema glavnom umešaču VV kojim je tražila isplatu novčanog iznosa od 2.500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka pa do isplate, a na osnovu novčanog ulaganja u izgradnji porodične stambene zgrade podignute u ... u ul. ... broj ..., Pr+1+Ptk izgrađene na kp. br. .../... upisane u LN ... KO ... . Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužilja koja je i tužena po tužbi za glavno mešanje AA i tuženi BB da tužiocu – umešaču VV solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 803.600,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja AA da tuženom BB nadoknadi troškove postupka u iznosu od 949.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9729/19 od 19.02.2020. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž 9729/19 od 22.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan zahtev tužioca po tužbi za glavno mešanje VV, kojim je tražio da se utvrdi da po osnovu finansijske izgradnje ima pravo svojine sa udelom od ½ na delu koji se vode na ime drugotuženog na porodičnoj stambenoj zgradi br. ... u ul. ... u ... na kp. br. .../... LN ... KO ..., što bi tuženi AA i BB bili dužni priznati i trpeti da tužilac upiše ovo svoje pravo svojine u katastru nepokretnosti, kao i zahtev tužioca po tužbi za glavno mešanje za naknadu troškova postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac po tužbi za glavno mešanje VV da tužilji AA na ime troškova drugostepenog postupka plati 45.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne AA i tužilac po tužbi za glavno mešanje VV, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja AA i tužilac po tužbi za glavno mešanje VV dali su odgovore na revizije.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), čije se odredbe primenjuju na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizije nisu osnovane.

U sprovednom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se u revizijama ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA i tuženi BB su živeli u zajednici od 1978. godine do 1983. godine. U vreme zasnivanja zajednice života, predmetna nepokretnost bila je ozidana i stavljena pod krov, na kojoj su bili izvedeni grubi građevinski radovi, a nisu bili izvedeni unutrašnji radovi. U periodu od 1972. godine do 1982. godine postavljena je kanalizacija, cevi za vodu, urađena limarija, postavljena ulazna vrata. Izvođenjem dokaza veštačenjem utvrđena je vrednost zemljišta na kome je izgrađena predmetna nepokretnost, vrednost predmetne nepokretnosti i vrednost izvedenih radova za vreme trajanja zajednice života tužilje AA i tuženog BB. Prema listu nepokretnosti broj ... KO ..., predmetna nepokretnost je upisana kao porodična stambena zgrada, s tim da deo objekta ima odobrenje za upotrebu, a nosioci prava svojine na objektu su BB i GG, obojica sa po ½ dela, dok podaci o stanu kao i posebnim delovima zgrade ili drugih građevinskih objekata i nosiocima prava na njima postoje pod brojem 3 - jedno garažno mesto, prizemlje, površine 21 m2, koje je svojina GG, sa obimom udela 1/1 i broj 4 - šestosoban stan, u prizemlju, površine 174 m2, koji je svojina GG sa obimom udela 1/1.

Tužilac po tužbi za glavno mešanje BB i tuženi BB su rođena braća i zajednički su započeli izgradnju predmetne nepokrtnosti, na zajedničkom zemljištu u junu 1975. godine, koja nepokretnost je bila izgrađena u grubim građevinskim radovima u oktobru 1975. godine. Nakon što su dobili plan izgradnje dogovorili su se da BB pripadne leva polovina kuća, a VV desna polovina. VV je svoju polovinu kuće izgradio, i po njegovim tvrdnjama finansirao je izgradnju bratovljevog dela kuće. Tužilju je upoznao 1978. godine, kada je sa njegovim bratom došla na svadbu u ..., a u to vreme tuženi BB je bio oženjen, a razveo se 1983. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužilja AA i tuženi BB živeli u vanbračnoj zajednici od 1978. godine do 1983. godine, ali da tužilja nije dokazala da je tokom trajanja njihove vanbračne zajednice došlo do uvećanja vrednosti predmetne nepokretnosti, sa kojih razloga je odbio, kao neosnovan zahtev kojim je tražila da se utvrdi njen udeo u toj nepokretnosti, i sa istih razloga odbio je i zahtev za isplatu 2.500.000,00 dinara u odnosu na tužioca po tužbi za glavno mešanje. Prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca po tužbi za glavno mešanje, jer je utvrdio da iz pismenih dokaza sledi da je isti svojim finansijskim sredstvima vršio ulaganje u uvećanje vrednosti predmetne nepokretnosti, te da njegov doprinos odgovara traženom suvlasničkom udelu od ½.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je odbijen, kao neosnovan zahtev tužilje AA, jer je zaključio da između tužilje AA i tuženog BB nije postojala vanbračna zajednica, već emotivna zajednica, jer je zasnovana u vreme kada je tuženi BB bio u braku, a koji brak je razveden 1983. godine i da je bračnost tuženog bila smetnja za zasnivanje vanbračne zajednice u smislu člana 17. Porodičnog zakona, a s tim u vezi da okolnost da je tužilja uložila deo svojih sredstava u adaptaciju predmetne nepokretnosti ne predstavlja osnov za utvrđivanje suvlasništva na istoj, jer sticanje suvlasništva po osnovu zajedničke gradnje pretpostavlja postojanje zakonom predviđenog slučaja i to gradnje u bračnoj odnosno vanbračnoj ili porodičnoj zajednici ili nesumnjivog i određenog sporazuma da se ulaganjem sredstava zajednički gradi radi sticanja odgovarajućih suvlasničkih udela, što u ovom slučaju nije postojalo, jer između tužilja AA i tuženog BB nije postojala vanbračna zajednica niti je postojao dogovor o zajedničkoj gradnji. Osim toga, drugostepeni sud je smatrao, a imajući u vidu vrstu i vrednost izvedenih radova na nepokretnosti tuženog BB, da bi eventualno ulaganje tužilje u smislu unutrašnjih radova predstavljalo adaptaciju objekta, kojim su poboljšani uslovi stanovanja, ali da se izvršenom adaptacijom ne može ostvariti pravo svojine na nepokretnosti, već da bi tužilja eventualno imala obligaciono-pravni zahtev u odnosu na tuženog BB, koji ona prvobitnim zahtevom nije postavila.

Drugostepeni sud je, suprotno zaključku prvostepenog suda, smatrao da je neosnovan zahtev tužioca po tužbi za glavno mešanje, jer tužilac po tužbi za glavno mešanje, iako je dostavio pismene dokaze (račune – fakture) nije dokazao da je svojim finansijskim sredstvima izvršio ulaganje u izgradnju dela predmetne nepokretnosti koji je pripao njegovom bratu tuženom BB uložena u izgradnju iste, tim pre što je gradio i svoj deo porodične stambene zgrade (desnu polovinu zgrade), a za tvrdnje da se utrošena finansijska sredstava iz priloženih računa odnose na izgradnju dela stambene zgrade koja je predmet ovde tužbenog zahteva (leve polovine zgrade) nije predložio izvođenje dokaza u skladu sa članom 231. ZPP, koji bi potkrepili ove njegove tvrdnje, a da samo posedovanje računa ne vodi zaključku da je materijal uložio i u levu polovinu predmetne nepokretnosti. Pri tome drugostepeni sud je imao u vidu i činjenicu da je tuženi BB podneskom od 15.05.2017. godine priznao tužbeni zahtev tužioca po tužbi za glavno mešanje, ali je smatrao da je to bez uticaja, jer se radi o nedozvoljenom raspolaganju iz člana 3. stav 3. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su odbili, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi njen udeo na predmetnoj nepokretnosti. Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja sledi da su tužilja AA i tuženi BB živeli u zajednici od 1978. godine do 1983. godine, međutim, kako je tuženi BB u to vreme bio u braku sa DD (brak zaključen 1972. godine), a koji brak je razveden 1983. godine, što suprotno navodima revizije ne proizlazi samo iz iskaza tužioca po tužbi za glavno mešanje već i iz priloženog dokaza, pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu P 4184/82 od 11.01.1983. godine, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da zajednica života između tužilje AA i tuženog BB nije bila vanbračna zajednica, s obzirom da je vanbračna zajednica trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnnih smetnji, kako je to propisano članom 4. Porodičnog zakona, pa stoga nema ni uslova da se utvrdi udeo tužilje na predmetnoj nepokretnosti po osnovu sticanja u vanbračnoj zajednici. Osim toga, kada se imaju u vidu vrsta i visina ulaganja za vreme trajanja zajednice života i da je postojala vanbračna zajednica, tužilja ne bi imala pravo na udeo u predmetnoj nepokretnosti, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Stoga su neosnovani navodi revizije tužilje AA o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda kojom je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca po tužbi za glavno mešanje. Naime, kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje, da su tužilac po tužbi za glavno mešanje VV i tuženi BB rođena braća, da su zajednički započeli izgradnju predmetne nepokretnosti, na zajedničkom zemljištu, u junu 1975. godine, da je ista izgrađena u grubim građevinskim radovima u oktobru 1975. godine, kada su dobili plan izgradnje i dogovorili se da tuženom BB pripadne leva polovina kuće, a tužiocu po tužbi za glavno mešanje desna polovina, koji je svoju desnu polovinu kuće izgradio, pa kako tužilac po tužbi za glavno mešanje VV nije dokazao da je u drugu polovinu predmetne nepokretnosti, koja je pripala njegovom bratu uložio odgovarajuća sredstva, to je drugostepeni sud pravilnom primenom člana 21. i 22. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa pravilno zaključio da tužilac po tužbi za glavno mešanje po osnovu gradnje nije stekao pravo svojine sa ½ dela i na delu koji je pripao njegovom bratu, tuženom BB.

Stoga su neosnovani navodi revizije tužioca po tužbi za glavno mešanje, s obzirom da sticanje suvlasništva po osnovu zajedničke gradnje, kao i utvrđenje suvlasničkog udela na tako izgrađenoj nepokretnosti pretpostavlja postojanje zakonom propisanih razloga i to u slučaju gradnje u bračnoj, vanbračnoj ili porodičnoj zajednici ili nesumnjivog i određenog sporazuma da se ulaganjem sredstava zajednički gradi radi sticanja odgovarajućih susvojinskih udela, što u ovom slučaju nije postojalo, što ne proizlazi ni iz sporazuma od 29.04.1974. godine, a što zahtev po tužbi za glavno mešanje čini neosnovanim.

Suprotno navodima revizije, i po oceni ovoga suda priznanje tužbenog zahteva od strane tuženog BB je u ovoj parnici bez uticaja, s obzirom da je priznanje usledilo samo od strane tuženog BB, a ne i od tužene AA.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 405. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić